Представа „Очеви и оци“ одиграна на Театар фесту „Петар Кочић“

Комад је рађен према истоименом роману Слободана Селенића, а у режији Вељка Мићуновића. Драматизацију је урадила Ката Ђармати.

Роман Слободана Селенића објављен је 1985. године и њиме је писац кроз судбину породице Медаковић, заправо београдске грађанске породице представио радикалне идеје интелектуалаца тог доба.

Породица Медаковић заправо је жртва и фашизма и комунизма, али више комунизма. У представи „Очеви и оци“ до изражаја долази мисао да је политика ушла у сваку кућу и „дете нам узела“.

Такође, оно што видимо док посматрамо комад на сцени јесте генерацијско неслагање и неразумијевање

 Видимо да заправо очеви не разумију оце. Представа са оваквом темом постављена је у правом временском тренутку, да нас опомене, али и да нас нагна на то да покушамо да научимо из грешака ранијих генерација.

-Наши очеви и оци – наше наслеђе духовно, интелектуално, идеолошко – оно са чим неминовно живимо до данас. Или смо присиљени да живимо.

У немогућности отклона, зарад непрестаног ископавања и прекопавања историје, очеви и оци, обитавају око нас непрестано – подсећају, прогоне надзиру и опомињу-навео је режисер Вељко Мићуновић у објашњењу ове представе. Према његовим ријечима из крхотина сјећања Стевана Медаковића гледају нас, наше располућености, угрожене интиме, породични расколи и отуђивања.

-Указује се и једно суштинско неразумевање различитости, па било оно на нивоу базичног по националности или по питању пуко идеолошког.

Док се, уједно, испостављају очигледнима наши унутрашњи егзили, болне заробљености и осећање кривице које теглимо до дана данашњег-објаснио је Мићуновић.

Сјајно је што на сцени глумци производе гласовима музику, што слушамо пјесме, чујемо како звуче ријечи и гласови српског језика, колико су ријечи везане за све оно што нас чини народом.

Слушамо ту и ријечи из енглеског језика, упоређујемо двије културе које су једноставно неспојиве. Моменат када отац сину који напада мајку Енглескињу, на енглеском, не на српском, каже:

„I wish you were dead“, видимо сву трагедију једне породице коју производи политика и политичка размимоилажења, али и генерацијска неразумијевања. Све похвле иду ансамблу Народног позоришта у Београду које је одлично приказало све проблеме са којима се боре јунаци Селенићевог романа.

Један од симпатичних, али веома важних ликова је Елизабета, Енглескиња, мајка српског јунака, жена Стевана Медаковића. Вања Ејдус је сјајно дочарала лик ове странкиње у српској средини и побрала је симпатије публике. Веома занимљив лик је Нанка коју је одлично одиграла Сена Ђоровић.

Нанка је васпитачица, српкиња која је строго патријархална, држи до обичаја и српске традиције, српских коријена.

Најстарији Медаковић којег игра Милош Ђорђевић је представник оне генерације прије Првог свјетског рата, његов син Стеван Медаковић којег глуми Никола Ракочевић много више ствари разумије од оца реално онакве какве су, али није за акцију, за револуцију за коју се залаже најмлађи Медаковић којег игра Александар Вучковић.

Михајло Медаковић страда у бјегу од оног што су му даровали и отац и мајка, од енглеског и српског.

Он страда у потрази за идентитетом и аутентичношћу. Овај комад изведен је одличо и на сцени је сјајно представио идеје и теме које је у роману обрадио Слободан Селенић.

Уз поменуте глумце у представи играју и Вања Милачић, Ива Милановић и Никола Ристановски.

Побједници овогодишњег Театар феста „Петар Кочић“ бићепроглашени вечерас,а у част награђених биће одиграна представа „Ситнице које живот значе“ у изведби Народног позоришта у Београду у копродукцији са Бео Арт-ом и Центром за културу Тиват. И.Б.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.