Предраг Вукчевић (Беге Фанк), музичар и публициста, за “Глас Српске”: Добар репер ни од чега не бјежи

Овако је разговор за “Глас Српске” започео музичар и публициста Предраг Вукчевић, далеко познатији под умјетничким именом Беге Фанк, говорећи о књизи “Добар реп” коју је недавно објавила Издавачка кућа “Popbooks”.

- За “Добар реп” заслужан је истоимени албум као тема књиге пре свих, а затим чувени амерички професор и стручњак за хип-хоп Џулијус Бејли и његова анализа тог мог концепта, па вишегодишња комуникација са Гораном Мусићем, Дарком Делићем, Драганом Ђорђевићем, Огњеном Лопушином, Гораном Тарлаћем и покојним Марком Николићем. На стварање књиге је ненамерно, више некако “судбински”, утицао чак и Смоук Мардељано. Глобална пандемија је догађај који је највише допринео настанку књиге јер без вишка слободног времена које ми је донела не бих ни помислио да се бавим рукописом овог формата - додаје он.

ГЛАС: Колико је времена прошло од идеје до књиге?

ВУКЧЕВИЋ: Многе тезе у књизи су настајале у протеклих петнаестак година, али сам прве конкретне реченице написао у децембру 2020. године. Од маја 2021. сам, услед нормализације епидемиолошке ситуације и све учесталијих ди­-џеј ангажмана, обуставио озбиљан рад на књизи до краја децембра, када ме је Горан Тарлаћ подсетио да рукопис морам да предам до 15. јануара 2022. Од 2. до 17. јануара се, баш зато, догодио најзахтевнији ангажман у мом животу - писао сам књигу без престанка са само сат-сат и по спавања и то кад, једноставно, нисам могао да останем будан. Више од две трећине рукописа је настало у тих петнаест дана, током којих сам спавао укупно тридесетак сати.

ГЛАС: Такође, књиге у Вашем случају нису новост, били сте и судионик у преводу и издавању књиге Џефа Ченга “Не може да стане, неће да стане - једна историја хип-хоп генерације”, легендарне библије хип-хопа. Колико је тај задатак утицао на формирање данашње књижевне инкарнације Беге Фанка?

ВУКЧЕВИЋ: Читав процес је почео, једноставно, мојим ложењем на Ченгово дело и идејом да се објављивањем његовог превода може унапредити регионални хип-хоп. Као и у случају “Доброг репа”, много људи је припомогло у подухвату, Зоран Лојаница пре свих, па Небојша Атанацковић, Драган Амброзић и последњи, али не и најмање важан, Мишко Стевановић који је књигу објавио. Сама Ченгова књига ме је највише купила ауторовим вештим преплитањем личних увида из различитих перспектива - фановске, новинарске, активистичке, пословне. Слично обједињење увида о репу из перспективе заљубљеника у реп и хип-хоп културу, али и из сопственог диск-џокејског, реперског, логичко-филозофског и истраживачког искуства, извео сам у књизи “Добар реп”.

ГЛАС: Од ди-џеја Апеа и Lou Bennya до Беге Фанка, како се данас представљате, зашто се Предраг Вукчевић “сакривао” иза ових имена и шта је њихова функција у разним сегментима каријере и живота?

ВУКЧЕВИЋ: Лепо сте приметили да су сва та имена имала различите функције. Имена су, иначе, веома, веома важна и у репу и у читавој хип-хоп култури и тој општој теми, али и настанку мојих конкретних надимака/имена сам посветио пажњу у самој књизи “Добар реп”. Укратко, Предраг Вукчевић је одувек и заувек нешто попут оперативног система, док су остале инсталиране личности симболи времêна у којима су настајале из живе размене тог Предрага Вукчевића са сопственом околином.

ГЛАС: Српска сцена се развила током деведесетих у веома специфичном кључу, доста изоловано од остатка свјетских трендова, што је имало својих мана, али и предности?

ВУКЧЕВИЋ: Прво што се запажа у поређењу наше и америчке сцене је релативно већа разноврсност тема и личних израза код наших репера. Свест или интуиција о томе шта чини ДНК репа - међу Американцима заснована на неписаним правилима усменог предања - чини америчку сцену, у неку руку, уређенијом. Верујем да разноврсност израза која се код нас развила из разиграног и искреног фановског, недовољно упућеног приступа репу и реповању може и, рецимо, треба да буде очувана, али верујем и да је за развој сцене најкорисније да људи те разноврсне изразе бирају и развијају свесно, односно знајући на ком месту и због чега својим изразом одступају од тврдог језгра репа.

ГЛАС: Књига се у великој мјери бави путањом домаће сцене, али сажето и у кратким цртама. Како је текла развојна путања српског реп звука и гдје се он данас налази у односу на свијет?

ВУКЧЕВИЋ: Пандемија “ковида 19” ми није само омогућила да напишем књигу “Добар реп” већ и да снимим први документарни филм на свету састављен од “Инстаграм” сторија. Тај филм се управо бави прекретницама у развоју београдског репа, у великој мери и српског и југословенског, у периоду од 1983. до 1993. године. Он, између осталог, показује да је током осамдесетих, иако није постојала реп сцена као таква, наше поднебље успевало да изнедри индивидуалне изразе који су ишли колико-толико у корак са дешавањима у САД и остатку света. Раскорак се повећао током деведесетих јер је највећи део нашег репа из тог времена заснован на покушајима локалних одговора на трендове које су пласирали репери и продуценти са Западне обале САД. Сам реп Западне обале деведесетих је у доста важних аспеката напустио поставке изворног, њујоршког репа, а поврх тога се још важних ствари “изгубило у преводу” тог стила на наше просторе. Тржишни успех домаће реп сцене деведесетих - заснован, узгред, на огромној потражњи за репом на српском у односу на невелику понуду - још је више утврдио уверење да је баш домаћи реп тог времена заправо дефиниција (правог) репа и показатељ како на српском треба реповати.

ГЛАС: Нови миленијум доноси промјене?

ВУКЧЕВИЋ: Током двехиљадитих се, са новим таласом извођача, новим разумевањем америчког репа, новим моделима промоције музике, утицајима других регионалних сцена (хрватске пре свих), неке поставке у домаћем репу мењају и приближавају изворним америчким начинима. Од тада до данас, захваљујући развоју информационих технологија, појефтињењу и доступности програма за прављење музике и већој жанровској верзираности, људи који се баве репом брзо успевају да на музичком и звучном плану, на плану инструментала и стилова реповања, обраде звука и слично, испрате, односно ископирају светске трендове. Најспорије се код нас прате развоји на плану самог реперског представљања, и вербалног и невербалног, односно на иновирању садржаја рима, али и ту смо ажурнији него што је раније био случај.

ГЛАС: Химна домаћег репа “Златне деведесете” каже: “Какве су ти риме, такав ти је живот”. Живот нам је такав какав јесте, али какве су нам риме и може ли добар репер уопште побјећи из оног у чему је одрастао, а да остане добар?

ВУКЧЕВИЋ: Добар репер ни од чега не бежи. Све што добар репер треба да уради је да се истрипује добро и да тако себи створи добар живот. Ко жели да уђе у круг који он, пре свега, ствара са самим собом под сопственим условима, добродошао је, али добар репер увек остаје само свој вођа.

ГЛАС: Иако сте потрошили више од 200 страница објашњавајући шта је добар реп, у скраћеној варијанти, шта је то, у ствари, што на крају чини реп добрим? Ритам, флоу, страст, емоција?

ВУКЧЕВИЋ: У смислу у којем ја пишем о “Добром репу” реч је о мом концепту којим означавам напуштање борбеног става који је присутан у скоро читавој историји репа као музичког жанра. Једноставније речено - у већем делу историје (правог) репа је главна ствар да кажеш да си највећа фаца, најбољи и сл. као и да те епитете оспораваш другима. У мом “Добром репу” је поента да кажеш да си апсолутно добар, да останеш изван поређења и причаш само лепо о себи и на тај начин “Добар реп” завршава историју (правог) репа, односно разметљивог личног представљања. Шире посматрано, употреба синтагме “добар реп” се мења од човека до човека у зависности од тога шта сваки појединац вреднује као “добро” у вези са репом. Ту онда долазе до изражаја елементи које помињете: ритам, флоу, емоција у интерпретацији, порука реперових рима, његов глас итд.

 Листа

ГЛАС:  Идеални топ десет домаћег хип-хопа био би?

ВУКЧЕВИЋ: Никад ми није ишло састављање тих листа па сам временом развио приступ у којем само поентирам фиксеве, односно ствари које би морале да се нађу на некој таквој листи без намере да је икад завршим. Ако је реч о домаћим реп албумима, онда би се на мојој листи међу идеалних топ десет морали наћи “Грејтест хитс” групе “Prti Bee Gee”, “Мајмун идзуо” групе THCF, албум “Кола, паре, гудра, раве” групе “Нема граница”, Ђусов албум “Брате минли”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.