Посвета Предрагу Гуги Лазаревићу: Племић духа

Онај који то чини осјећа да изневјерава једну од најупечатљивијих и најпрепознатљивијих особина професора Предрага Гуге Лазаревића: преданост усменој ријечи и озареност њоме. Професор је био један од најбољих говорника нашег времена, плијенио је стасом, харизмом, свагда примјереним и достојанственим држањем, особеним тоном и бојом гласа, ерудицијом која му је давала племениту бесједничку самоувјереност, дискретну елеганцију и култивисану раскош. Ако је свакоме од нас рођењем одређено шта ћемо бити и чиме ћемо се бавити, Предраг Лазаревић је био предодређен да буде професор. У то су се увјерили сви они који су га макар једном слушали и остали опчињени магијом његове усмености. Рјечит више него говорљив, професор Лазаревић је био и оно што је сразмјерно ријетко код људи његовог дара и знања; захвалан слушалац, пријатан саговорник, неутољиви радозналац! Свједочим о томе колико је уживао у радости топлих, пријатељских сусрета и занимљивих разговора.

Умјетност

Предраг Лазаревић био је по школској спреми и основној вокацији професор књижевности. Суштински, био је књижевни зналац и истински интелектуалац, у старовременском значењу тог данас поприлично значењски опустошеног термина. Тумач српске књижевности и њен предавач, он је био познавалац и основних видова њеног проучавања, а скоро цијелог радног вијека бавио се и методиком наставе, свјестан да су за предавање знања неопходни примјерени уџбеници и предани наставници, да ученици и студенти, они на које се знање преноси, тек тада спремно одговарају на изазове који се пред њих постављају.

“Само изванредно снажан дух може у првом налету да проникне у суштину неке слике, али већина нас може то да уради само ако скупи све своје способности, спремајући се за дугу опсаду” писао је Томас Боткин, чије је ријечи професор често цитирао и изговарао. Професорово дјело и његов вишедеценијски јавни рад свједоче и једну и другу способност: и рефлексно, тренутно улажење у суштину неке књиге, слике или позоришне представе, али и дуге опсаде најчешће тешког обухватљивог зачудног свијета умјетности. Предраг Лазаревић је оставио бројне незаобилазне студије о некима од најзнатнијих српских писаца: од светосавља до данас, као гласи поднасловно одређење једне његове важне књиге. Међу њима су и неки од највећих: Свети Сава, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Бранислав Нушић, Радоје Домановић, Петар Кочић, Добрица Ћосић, Бранко Ћопић. Ипак, посебно мјесто у његовом тумачењу књижевности заузима дјело Иве Андрића, и књига “Андрић о Босни”. Ту није била ријеч само о плодоносном сусрету великог писца и његовог мериторног тумача, већ двојице стваралаца који су исказивали спремност да саопште и непријатне истине о земљи и људима којима припадају. Лазаревић је између свих Андрићевих дјела издвајао “Травничку хронику” и “На Дрини ћуприју”, при чему је књизи о конзулским временима с почетка деветнаестог вијека, увијек давао предност. Андрићева слика Босне привлачила је професора Лазаревића због универзалности: Мало је Андрићевих дела у којима се он не дотиче босанске прошлости да би разумео њену садашњост и наслутио будућност. Сачинио је вјероватно најбољу анализу гласовите Андрићеве приповијетке “Писмо” из 1920. године. Тежиште разумијевања овог дјела ставио је на судбину главног јунака Макса Левенфелда који, бјежећи од мржње у Босни, страда у Шпанском грађанском рату, дакле, као жртва мржње, али не босанске него западне. Андрић је у поменутој приповијеци, наглашавао је професор Лазаревић, посматрао мржњу као трајно обиљежје људске природе, која у сваком поднебљу, па и у овом нашем, има неке своје локалне специфичности.

Поред књижевности, позоришна и ликовна умјетност биле су важне, цјеложивотне преокупације Предрага Лазаревића. Занимање за њих исказивао је од младалачких дана до краја живота. Посебно је испитивао могућности њиховог креативног укрштања и проширивања њихових изражајних могућности и естетских зрачења. Попут свога узора Богдана Поповића, умјетности, односно умјетностима, био је одан стваралачки и хедонистички, залажући се за високи статус у српском друштву, које ни у Поповићево ни у Лазаревићево вријеме духовни садржаји нису успјели да задобију.

Преданост и скрајнутост

На вишегодишњу скрајнутост у своме граду, професор је одговарао господски достојанствено, преданим стварањем и јавним радом, који је осјећао као вишу дужност. На признања која је добио поткрај живота реаговао је уздржано, иако им се нескривено обрадовао, нарочито почасном докторату Бањалучког универзитета. Племић духа, онај који је и у деветој деценији наизуст знао “Антологију новије српске лирике” Богдана Поповића и Његошев “Горски вијенац”, није никад исказивао осјећај ускраћености, сматрајући га малограђанским изразом нижих духова. Уживао је у креативним стваралачким тренуцима и плодним тишинама.

За разлику од својих пријатеља и генерацијских другова – Бранка Милановића, Николе и Светозара Кољевића, Душана Пувачића, Наума Димитријевића и других – професор Предраг Лазаревић је читав радни вијек провео у својој Бањалуци. Био је њен истински репрезент и елитни представник у свим срединама у којима је као предавач и интелектуалац боравио, а био је познато и признато име на читавом некадашњем југословенском простору. У своме граду увијек се залагао за критички дух и висока вриједносна мјерила, којима ни у професорово вријеме, али ни данас, као средина, нисмо склони. Попут Николе Кољевића, неуморно је истицао да је и за човјека и за народ духовни провинцијализам велика опасност. Професор Лазаревић је писао да мале средине немају право на ускогрудност просјечност као одређујуће својство културног живота.

Ненаметљивост

Професор Предраг Лазаревић је син претпосљедњег бана Врбаске бановине Тодора Лазаревића.  И по мајчиној страни био је угледног поријекла. Никад и нигдје то није истицао. О оцу Тоди, који се упокојио у педесет и првој години живота,  говорио је као син који је остао гладан очинске љубави и пажње. Није без поноса истицао његов пут о сељачета из Љешљана до доктора права Бечког универзитета, адвоката, друштвеног и државног угледника. Као и код толиких других српских достојанственика, и код Тодора Лазаревића животни пут је био у знаку кретања од пашњака до научењака!  Није професор без разлога, нити из било какве позе, истицао поријекло свога оца. Као историчар књижевности и културе добро је знао да подвижништва нема без срођености са завичајним поднебљем, националном културом, сопственом судбином и богомданим даром.

Постављање бисте професору Предрагу Гуги Лазаревићу видим као особен знак у нашем граду. Тамо гдје је професор Лазаревић тамо је истинска, аутентична, самосвојна Бањалука. Тамо је дух овога града који је дискретан и не намеће се, јер је вриједност противна свакој нападној видљивости. Оне који су томе склони, а није их мало, однијеће благословена правда неумитног заборава!

(Говор поводом постављања бисте Предрагу Гуги Лазаревићу у Бањалуци)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.