Посљедњи поздрав Стевки Козић Прерадовић: Ријечима свуда остављала откуцаје свога срца

Стихови су ово из пјесме “Пут за Ису” књижевнице Стевке Козић Прерадовић, прочитани на комеморацији која је данас одржана у вијећници Банског двора Културног центра, на којој су се од ове пјесникиње, књижевне критичарке и драмског писца за дјецу и одрасле опростили чланови најуже породице, пријатељи, познаници и сви они на чије животе је оставила неку врсту трага, својом књижевношћу, благошћу и љепотом душе, али и добротом која је исијавала из ње.

Стихове је читала глумица Ђурђа Вукашиновић, након чега је говор у част Стевки Козић Прерадовић, која је преминула у 78. години, одржао књижевник Ранко Павловић, који се осврнуо на познанство с њом, на њена дјела и на вјечност онога што остаје у ријечима које је створила и након њеног одласка.

Он је подсјетио на њен књижевни пут који је трајао више од пет деценија, у оквиру којег је објавила десетине књига и освојила значајне награде. Била је чланица Удружења књижевника Републике Српске, а раније и Друштва писаца Крајине и Удружења књижевника БиХ. Иза себе је оставила хиљаде страница исписаних стихова, ријечи дијелећи несебично са свијетом све што је имала у срцу и души.

- Ријечју, свуда куда је пролазила, стиховима је остављала откуцаје свога срца, широко отворене душе. Остаће запамћена по томе како је сјеме љубави нештедимице засијавала, а никада у њој извор тога сјемена није пресушио, него је стално јачао - казао је Павловић.

Стевка Козић Прерадовић од 1961. године била је сарадник бројних листова и часописа, а 1964. године у Бањалуци је награђена за роман у рукопису “Кључ нисам нашао”. Њена дјела превођена су на неколико језика, а прву збирку “Прамен стрела” објавила је 1973. године. Након тога објавила је и дјела “Све је земља” (поезија), “Пад Наполеона” (приче), “Додир душе” (поезија), “Била сам љубичица” (хаику), “Сњежне крпице” (хаику), “Музика воде” (хаику) и друге. Посљедњу књигу објавила је прошле године, а ријеч је о дјелу “Покрадени путник”.

- Ове године требало је да обиљежимо пуних пет деценија од појављивања Стевкине прве књиге, а ближио се и дан кад је требало да Стевка са својим Ранком прослави дијамантски пир, 60 година складног брачног живота испуњеног истинском љубављу, шест деценија исписивања заједничке пјесме, у којој су син Игор, снаха Љиља, унука Вања и унук Аљоша били најљепши стихови - навео је Павловић.

Он се у свом говору осврнуо и на њихово пријатељство са Десанком Максимовић и на цјелокупан траг и значај који су она и њен супруг Ранко оставили на књижевност ових простора.

- Са Десанком Максимовић била је љубичица и читала знакове с неба у зрну соли. У бисерном дворцу са дјечицом је ишчитавала сунчеву лектиру. И у свему томе, са својим Ранком живјела вијек љубави. Насловима својих књига исказивала је своју поетику, указујући на мотивско тематску разуђеност и укоријењеност народа којем је припадала и тла из којег је поникла - испричао је Павловић и додао да су Стевка Козић Прерадовић и Ранко Прерадовић пјеснички пар који је важно обиљежје Бањалуке и читаве српске књижевности.

Стевка Козић Прерадовић сахрањена је данас на гробљу “Свети Пантелија” у Бањалуци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.