Пола вијека од одласка јединственог умјетника Леонида Шејке: Визионар посвећен сликању као молитви
Умјетност и све њене стране гледао је другачије од већине, посматрајући је видио као времена - прошлост, садашњости и будућности, те су му стваралачке тензије, на неки начин, биле усмјерене ка будућности. Његово чезнуће за стварањем било је усмјерено разјашњавању односа савремене умјетности, која је настајала у том трену и традиције.
Све то и много више био је сликар и архитекта Леонид Шејка, који је преминуо једног децембра, прије пола вијека и који је данас, углавном, овлаш помињан, али свако ко се дотакне приче о њему, постаје помало опсједнут даљим трагањем.
Дјела и идеје које је иза себе оставио руше баријере помена и остају дио историје умјетности ових простора, бар према ономе што је руком дотакао и створио и према онима с којима је сарађивао и на које је утицао. Заинтересован за астрономију, филозофију, биологију, музику и књижевност, као једну од водиља носио је идеју да сви треба да дођемо до себе, не да се пронађемо. Био је визионар, филозоф и јединствена појава у историји свјетске умјетности уопште. Свијет је видио помало пророчким очима, проникавши у његову нужну пропаст и тражећи спас у умјетности, а за њега је сликање било као једна врста молитве.
Данило Киш је 17. децембра 1970. године у “Политици”, два дана након Шејкине смрти, записао да је умрла душа “Медијале” и сликар Фаустовских искушења.
- Ученик Берђајева и егзистенцијалиста, он је ишао кроз живот као мудрац, као стари мудраци, помирен са смрћу и измирен са животом, имајући у свом кратком и богатом животу као једину пртљагу своје духовно богатство, своју уметничку савест и своју бескрајну доброту мудраца - прибиљежио је тада Киш.
Дјела која је стварао била су усмјерена ка надреализму, у чему је од самих почетака парирао стваралачким висинама бројних европских умјетника.
- Бавећи се разним видовима уметничке праксе, Шејка је фиксирао све промене на путу разрађивања света, уносећи у тај процес чежњу за изгубљеном прадомовином - записао је Бранко Кукић о Шејки, у предговору за Шејкино дјело “Трактат о сликарству”.
Шејка је рођен 1932. године, 1960. године дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду, а сликарством се бавио још од 1950. године.
- Сликарство је можда више него друге уметности упућено на материју, на материју у њеном за чула најлакше осведочивом виду. Тако се сликару, уместо апстрактних схема и симбола, открио свет бескрајно разноликих, покретних и променљивих ствари. Али тај свет човек је могао да открије тек пошто је поново открио своју личност, тек пошто је сагледао свој унутрашњи свет на нов начин - писао је својевремено Шејка у поменутом “Трактату о сликарству”, у којем је предочио своје замисли о умјетности.
Према његовом мишљењу, природа је постала неисцрпан извор сликарима, онда када је постављен принцип хуманизма.
- Савршена природа је она у којој је садржано и несавршено. Хармонични свет је онај који садржи и добро и зло, и лепо и ружно, и рај и пакао, али тако да ниједна од супротстављених страна не побеђује потпуно. Такав идеал савршенства света био је човеку најближи, најближи стварним потребама живота. Идеал савршенства природе био је у исто време и идеал савршенства личности. Сликар је у самом себи поново открио материјални свет, али је исто тако у околном материјалном свету открио свој унутрашњи духовни свет, открио је, дакле, подударност свог унутрашњег духовног света и спољашњег материјалног света - навео је Шејка, који се бавио скулптурама, објектима, књигама, илустрацијама те различитим експериментима и теоријом. Поменути “Трактат” 1965. године овјенчан је “Нолитовом” наградом.
Ходајући ивицама надреализма и дадаизма, у својим радовима приказао је јединственост сопственог ума, опсједнутог предметима у сликарским творевинама и тако занавијек окренут вјечности, помало је и оставио да, као идеја, живи у сликама.
Опус Леонида Шејке дијељен је на пет цјелина - “Ентеријери”, “Мултипликација предмета”, “Ђубришта”, “Складишта” и “Мртве природе”. Међу најпознатијим дјелима су: “Млеко искона”, “Тераса са змајем”, “Соба са мапом вулканске зоне”, “Вернеров крчаг или време искони”.
“Медијала”
Шејка је, као један од оснивача, 1957. године основао неформалну групу умјетника “Медијала”. У саставу “Медијале” били су писци, филозофи, архитекте, композитори и сликари, уједињени и вођени љубављу према умјетности.
“Медијала” је реализовала 12 изложби, а њени чланови били су: Оља Ивањицки, Владимир Величковић, Леонид Шејка, Светозар Самуровић, Миро Главуртић, Синиша Вуковић, Коста Брадић, Урош Тошковић, Миодраг Дадо Ђурић, Љуба Поповић, Милић Станковић, Милован Видак и Владан Радовановић.
Запис
Шејка је иза себе оставио запис, написан недуго прије смрти, који није имао наслов:
“Ђубриште је за мене имало
значај прелазног искушења
модерне уметности; с тиме је
модерна уметност за мене
завршена.
Када бих се вратио животу
(животној снази) сликао бих
онако како сликање пружа
највише радости
по узору на старе мајсторе
по цену тога да не будем
оригиналан
мислим на слике са значењем
сада одлазећи поручујем свима
који ово следе да наставе не
бојећи се ризика.
Сликање је облик молитве.”
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
