Пола вијека легендарне представе “Радован Трећи”: Човјек који је издао себе и насмијао друге VIDEO

Представа “Радован Трећи” отишла је у митологију југословенског и српског позоришта, прије свега због своје легендарне подјеле са Зораном Радмиловићем на челу, али и остатком ансамбла који су чинили доајени српског глумишта Мира Бањац, Милутин Бутковић, Маја Чучковић, Ташко Начић, Милан Цаци Михаиловић и Татјана Бељакова. Уз дужно поштовање одличном тексту Душана Ковачевића и надахнутој режији Љубомира Драшковића, представа која је почела скромно, уз оштре критике, на крају се, ношена вулканским талентом и сценском енергијом Радмиловића, претворила у феномен домаће културе.

Живи комад театра, који је сваким новим извођењем добијао на снази, продорности и дубини у контакту с публиком. Био је то дипломски рад Душана Ковачевића, прослављеног драмског писца и сценаристе који је нешто раније, у фебруару те године, као студент дебитовао на великој сцени “Атељеа 212”  једнако култним комадом “Маратонци трче почасни круг”.

Главни лик приче је Радован, “човјек из завичаја”, који живи у малом стану са супругом, њеним оцем и трудном ћерком, као и многе породице широм СФРЈ у то доба.

- Инспирација је била неприлагодљивост дошљака у великом граду. Пројекат миграција из села у градове, започет успоном социјализма, претворио је индивидуалног сељака у анонимну гласачку машинерију пролетеријата. Тај експеримент претварања човека са села у грађанина доживео је велики пораз и то је једна од прича о Радовану који долази из завичаја. Прича о дошљаку који се не сналази и пошто се он не сналази и пошто је љут на цео свет, тај свој бес као прави аутократа преноси у породицу, на понижавање и малтретирање укућана, и то је нека слична тема, али из потпуно другог политичког угла, као Илија Чворовић из “Балканског шпијуна” - рекао је Ковачевић о свом комаду.

У пракси се Ковачевићев текст на сцени претворио у свима разумљиву и блиску причу о човјеку који се није снашао, стицајем разних околности пензионисан у тридесетој години свог живота (мало радио, али много упропастио) и који је дошао из завичаја у велики град (гдје птицу није видио двадесет година) и стално ламентира за завичајем иако се не смије вратити тамо, јер је зезнуо локалце. Живи са женом Руменком (познатом и под умјетничким именом Ру Станиславс, кћерком сељака Станислава, која је покондирена модна креаторка), кћерком Георгином (која је у другом стању већ пет година, јер од Радована не смије да роди неудата) док је отац дјетета припадник мрског непријатеља, комшија Марко из породице Вилотић (који се сад шета по Америкама) и тастом Станиславом (који је имао неко имање и има неке несређене рачуне са Радованом из прошлих времена, а спава у купатилу). Такође, члан породице је и Катица, кћерка умјесто које је Радован желио да има сина па је од Катице створио мушкарачу која вози хладњачу и звижди за дјевојкама. Ту је и заробљеник, један од Вилотића, Јеленче, несхваћени пјесник (“волео сам све недеље, недељом уместо кравата стављам змије око врата”), као и келнер Осман Аврамовић, првобитно арогантни дебељко, а затим Георгинин удварач, а потом нико. У паузама у вјечном рату са Вилотићима и диктатуром над породицом, Радован је опсједнут серијом о Џорџу, због чијег одгађања ради преноса слијетања на Мјесец безуспјешно покушава самоубиство, наговјештавајући еру телевизијске опсједнутости.

На премијери је представа трајала сат и 45 минута, а касније пуна три сата због многих импровизација Радмиловића, што се отело контроли и тако је скоро увијек двоструко дуже трајала од планираног. Дешавало се да је Љиљана Драгутиновић играла касније умјесто Мире Бањац, Милан Цаци Михаиловић је дошао на мјесто Боре Тодоровића, док је Данило Бата Стојковић замијенио улогу келнера кога је упечатљиво тумачио Ташко Начић. Ковачевић каже да је представа временом добила неке нове квалитете, углавном захваљујући Радмиловићевим импровизацијама, о којима су се често договарали заједно. За Радмиловића драматург каже да је имао необјашњив шарм, као и да је био јединствен, особен и један од оних великих, непоновљивих глумаца.

- Звао сам га човек-мачка, јер се кретао на сцени скоро не додирујући даске, остављајући остале глумце са лакоћом у сени. То не може да се научи и постигне било каквом техником, то се једноставно роди, да човек има ту харизму - јасан је Ковачевић.

Са писцем се сагласила и Мира Бањац, која у бројним интервјуима датим на ову тему није имала дилеме у вези са факторима који су довели до успјеха.

- Представа је имала три велика мајстора. Душко Ковачевић са његовим текстом, Муци Драшкић као велики редитељ и Зоран са великом имагинацијом, непоновљив глумац, који је обухватао целу представу. Све је било добро сложено и смишљено. Он је до краја представе остао Радован, није мењао ни лик, ни жанр представе. И то све иде из Радованове главе и у томе је величина тог глумца, а ми остали смо имали задатак да будемо ту око њега и да се вртимо као ражњићи - причала је Бањчева.

Након почетног уигравања представа је постала легендарна међу публиком, карта је тражена данима унапријед за свако извођење, а сам комад почесто се претварао у Зоранове експлозивне импровизације, често на актуелне друштвене догађаје на које су, осим публике, смијехом реаговали и остали глумци на сцени. Радмиловић је представу одиграо 299 пута плус премијера, посљедњи пут 9. јуна 1985. године и од тада представа није извођена. Радмиловић је брзо отишао у болницу из које се није вратио, јер је преминуо 21. јула 1985. године.

Самом настанку култа представе, осим позоришног извођења, допринос је дао телевизијски снимак јубиларне, 250. представе, одигране 27. марта 1983. која је тајно снимана, а потом издата на ВХС касети од стране ПГП РТС-а, а од 2004. и на ДВД диску.

Такође, постоји и аматерски ВХС снимак 281. представе, одигране 30. октобра 1984. године, а ови снимци су путем регуларне и пиратске дистрибуције достизали милионске тираже, да би у интернет ери снимци представе путем друштвених мрежа постали бескрајни извор гегова и мимова улазећи у све поре домаће културе.

Књиге, текстови, усмени митови, снимци, Ковачевићев текст и нова извођења чували су деценијама сјећање на мали комад који је у великом стилу, причом о Радовану, човјеку који је тврдоглаво ратовао против свих, а на крају, након што је издао самог себе и прешао на страну непријатеља, оставио иза себе монументално насљеђе, које и данас живи свој живот независно од идеја аутора, сценских извођења и емоција публике. Баш како права умјетност мора да чини.

Поставке

Поводом двије деценије од смрти Радмиловића у његовој матичној позоришној кући “Атељеу 212” током 2005. године је поново изведена представа са Бранимиром Брстином у насловној улози. Играна је 43 пута и посљедње извођење је било 8. октобра 2006. године и уз сав труд нове ауторске екипе, никада није успјела да понови успјех оригиналног комада. Пола вијека послије прве премијере,”Радован Трећи” добио је прошле године нову верзију у режији Вита Тауфера. Представа је урађена у копродукцији Сомборског народног позоришта и фестивала “Град театар Будва”, гдје је са великим успјехом имала прву премијеру, а потом почела позоришни живот.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.