Пјесникиња Дара Секулић о писању, књижевности и признањима: Најбоље књиге још нисам објавила
Бањалука - У ладици имам шест рукописа за које нисам сигурна када ће бити објављени. Међу њима су два који су моје најбоље књиге. Колико год пјесник жели да види своје пјесме укоричене, ипак неће пристати на нешто што је против његових људских и умјетничких увјерења.
Овако причу започиње пјесникиња Дара Секулић, једно од најзвучнијих имена у српској поезији, чији стихови деценијама сијају на књижевном небу.
У 86. години овај врсни мајстор стиха не оставља перо да мирује, пише рецензије и учествује на књижевним промоцијама. Док већ написани редови чекају издавача и сигурне корице, пјесникиња за "Глас Српске" открива о каквим је дјелима ријеч.
- Двије поетске збирке прво је хтјела да објави сарајевска "Просвјета", али се десио неспоразум, па на крају ништа није било од тога. Књига прозе насловљена је "Они из објекта", а њен највећи дио су приче о лицима и догађајима који су мени били упечатљиви и оставили су утисак за незаборав. Живјели смо у избјегличком смјештају у Приштини који су звали објекат, а ми смо били они из објекта - испричала је Секулићева.
Иако су, каже, догађаји из Приштине веома захвални за роман, због недостатка времена ипак је написала приче.
- Многе од тих прича прилагођавала сам колумни коју сам објављивала у "Гласу Српске". Онда сам их поново враћала у приче, мијењала, продужавала или скраћивала. То је њихов трећи облик. Ту су још нека писма пријатеља који су много значили у мом животу, а нису више међу живима. Чак сам нека нашла, нисам ни знала да их имам. Много је тога расутог због избјеглиштва, година... - присјетила се пјесникиња.
Када ова писма пронађу свој пут до издавача, читаоци ће имати прилику да сазнају занимљиве исповијести бројних умјетника - пријатеља Даре Секулић.
- Од почетка сам била пјесник који је писао у крајњој линији свој живот, али су многи у томе нашли свој живот. Од прве пјесме писала сам слободан стих. Нисам робовала ни рими ни формама ни ранијим правцима у књижевности, али сам трајно носила једну ноту народног пјевања - признаје Секулићева.
На уласку у свијет пјесника, као седамнаестогодишњакиња, објавила је пјесму "Тужаљка", посвећену мајци која је умрла од тифуса. Још је боли чињеница да никада није сазнала гдје се налази мајчин гроб.
- Срећан сам пјесник, али сам несрећна жена. Имам малу пензију, али ни као млада никада нисам била богата. Оно што ме чини радосном као пјесника је што сам увијек имала свој пут - искрена је пјесникиња.
Као неко ко је добио више признања за своје стваралаштво, каже да се књижевни жирији често огријеше о писце.
- Књижевне награде нису данас обезвријеђене, увијек је било писаца који су добили награде и оних који су заборављени. И постоје књижевници који никада неће добити признање, а заслужили су. Мени су награде добродошле, добијала сам новац којим сам могла да купим хаљину за нови наступ - испричала је Секулићева.
Писац и човјек
- Положај писца у друштву код нас више не постоји. Постоји само положај писца као човјека. Живим у Сарајеву, а сваки дан идем у библиотеку у Источно Сарајево. Тамо идем и у куповину јер је јефтиније. Породична сам жена, имам синове, унуке и троје праунучади. Моја праунука има 17 година и живи у Канади са мајком, мојом унуком, која је сликар. А праунуку никада још нисам видјела. И то је мој људски, а не пјеснички положај. А многи од нас су на сличан начин раздвојени и разбољени - примијетила је Дара Секулић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
