Пјесничко вече Матије Бећковића у Требињу: Ријечи могу да мијењају свијет
Требиње - Потврдивши још једном да је риједак феномен у општем правилу да поезија данас нема публику, Матија Бећковић је пред препуном салом Културног центра, као и увијек надахнуто, препознатљивим шармом и експресијом, казивао своје стихове дуже од два часа, прекидан тек смијехом, аплаузима и овацијама требињске публике која је, након сваке посљедње пјесме, тражила још.
Тако је изгледало пјесничко вече које је у сриједу одржано у организацији Градског одбора СПКД "Просвјета" Требиње, Културног центра и Гимназије "Јован Дучић" у Требињу.
Прије него што је највећи бард савремене српске поезије преузео говорницу и започео свој маратонски пјеснички вез, представљено је издање његових сабраних дјела у 12 књига пјесама, поема и бесједа, које су приредили "Штампар Макарије" Београд, "Октоих" Подгорица и Андрићев институт из Вишеграда.
- То је нешто најлепше што се доживети може, то је нешто што никад не чујемо да постоји, што се на неки начин крије - али ви видите да су овде људи слушали више од два сата све саме стихове. Да би у позоришту неки текст слушали, они мора да подмите публику музиком, што костимима, што паузом, што другим митом, а овде нема ничега сем голих речи и закона сопственога матерњега језика - казао је Бећковић.
И ви видите, наставља пјесник, да гдје је год неки срећан проналазак и гдје су спојене двије речи на начин како нису раније, да то не иде у празно и да људи то осећају и да су упућенији док то слушају него и на једном концерту класичне музике.
- И то је нека врста музике. Ако сте негде гледали на интернету ових дана, има једна сторија о неком слепом човеку који проси и пред собом има онај картон, на коме пише: "ја сам слеп", а људи се не обазиру, пролазе поред њега. Тек, наилази једна девојка, узима тај картон, окрене га и напише: Данас је леп дан, али ја не могу да га видим, а онда ти људи који то виде, сви се заустављају и стављају у ону његову конзерву неки динар. Из тога видите шта је реч и како реч мења свет и како језик није још увек изгубио ту моћ - испричао је Бећковић.
Осврнуо се и на вјечно питање, да ли се могло и морало више учинити на очувању српске националне културе, писма и језика као наших кућа и кућишта.
- Сигурно, али ми смо одавно прозвани песничким народом и можда је мало народа у чијој је судбини поезија одиграла такву улогу и код којих су песнички ликови јачи и важнији од историјских личности. Историја, рецимо, не зна за девет Југовића и десетог старог Југ Богдана, али поезија зна, она зна и како се они зову и како су изгледали, где су погинули и како су били. Из оних силних векова ропства ми смо изнели велику народну поезију и тиме потврдили своје постојање и оправдали своје постојање на земљи. Ко није оставио за собом песничко дело, није било разлога ни да се овде појављује - нагласио је Бећковић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
