Ото Олтвањи, писац и публициста, за “Глас Српске”: Стварност бруталнија од књижевности

Рекао је ово за “Глас Српске”, писац, публициста и преводилац Ото Олтвањи, коментаришући свој статус лауреата награде “Станислав Лем”, коју издавачка кућа “Соларис” додјељује за достигнућа на пољу књижевне фантастике.

- Уз то, Лем је цењен  свуда у свету и да све буде занимљивије не потиче са очекивано англоамеричког књижевног подручја. Још ако погледате списак претходних лауреата награде - Живковић, Бакић, Давид, Писарев, Аћин, Петровић, Скробоња. Каква је само част наћи се у том друштву - додаје он.

ГЛАС: Једно изненађење за Ваше читаоце је роман “Како сам постао детектив”, који након серије романа из области трилера и фантастике долази из поджанра романа за најмлађе. Како сте дошли до те идеје и још важније до њене реализације?

ОЛТВАЊИ: Укратко, уредник “Мале Лагуне” Зоран Пеневски, задужен за невероватну ризницу врхунских књига за најмлађе који већ годинама ради тај драгоцени посао, схватио је да од домаћих књига још нема кримић за децу. И за тај задатак прво се сетио мене. Његов позив уследио је мог првог брачног јутра и у том тренутку, кад ми је изложио предлог да га напишем осетио сам како ми се ради само то и ништа друго. Случајно се потрефило са мојим тадашњим интересовањима и расположењем. Остало је историја. То је и даље моја до сада најуспешнија књига, у сваком смислу.

ГЛАС: Писање за најмлађе читаоце, посљедњих година важи за потцијењен жанр, али сигурно је у питању литература специфичне одговорности и изазов за сваког писца у смислу, да стилски сачува себе, али и да се прилагоди другој генерацији од уобичајених читалаца?

ОЛТВАЊИ: Испоставило се да ми је управо тако нешто требало. Да покажем, превасходно себи, да умем то да радим без трикова, помагала, скривања иза стилских егзибиција, подразумевања да сви знају о чему говорите.

Кад оголите властито приповедање, сведете га на неколико основних алатки, схватите да вам ни не треба више. Стекао сам утисак да је помогло чак и мом писању за одрасле. А није искључено да ћу се још који пут вратити књигама за децу.

ГЛАС: И ваша претходна књига антологија “Приче мистерије и магле” представљала је занимљиву колекцију краће форме. Склони сте краћим формама жанровске литературе чак и у романима, иако живимо и времену цигла романа и франшиза?

ОЛТВАЊИ: Не сналазе се сви романописци подједнако у краткој форми, као што ни сви мајстори краћег израза не морају да пишу романе ако им не леже. То је у реду.

До конфузије долази само због инсистирања издавача у целом свету на роману као примарној издавачкој категорији (неки ће рећи и јединој). Долазим из времена (и жанра) где је овладавање писањем кратких прича била неопходна успутна станица ка захтевнијим изазовима.

Ту сте се учили и калили, примали прве ударце. Али у мом случају, љубав према причама је остала и након што су редовно почели да се пишу романи. У краткој причи могу да предахнем, размрдам мишиће, експериментишем, испробам нешто сасвим ново. И то се неће скорије променити.

ГЛАС: Кад смо код жанра, дуго сте у тим водама као читалац, публициста, преводилац и писац. Како Вам се данас чини стање у домаћој жанровској књижевности, а како у свјетским токовима, када је жанровска литература у питању? Допада ли вам се “слика” коју видите?

ОЛТВАЊИ: И да и не. Домаћа жанровска књижевност с једне стране има слободнији пут до најшире публике него што је икада имала. С друге стране, имам утисак да је жанровска књижевност уопште, у целом свету, престала да буде релевантна као што је била. Као да се негде успут изгубио социолошки аспект проговарања о ономе што нам се дешава. Сатира кроз научну фантастику, социјална критика кроз кримић, одвијала се једна непрестана, масовна комуникација у популарној култури. Али стварност меље. Постала је бруталнија и, још важније, бржа од књижевности. Отприлике као оно што десило рокенролу, поготово његовом аспекту ангажованости, некадашњој функцији мегафона за младе. Али ако сам нешто научио током свих ових година, онда је то да су те појаве цикличне. После овога доћи ће неко ново (старо) време. С моје стране, трудим се да видим шта ја ту могу да променим, чиме ја могу да допринесем. Па макар и кап по кап.

ГЛАС: Од “Ивера” је прошло чак седам година, од “Детектива”,  три године, нисте сједјели скрштених руку када је писање у питању, али пауза писања у форми романа траје прилично дуго? Какво је стање на том пољу и шта тренутно радите?

ОЛТВАЊИ: И сам увек пратим колико је времена прошло између романа писаца које пратим, што се мене тиче, дакле, савршено нормална појава (смех). А математика овде каже да би ускоро требало да се деси нешто ново код мене и математика не греши. Увек пишем оно што ме највише заокупља и узбуђује, а у овом часу то је чист кримић. Делује невероватно да га никад раније нисам радио у изворном облику. И теже је него што изгледа.

Али ослобађа и надахњује кад самом себи задаш такав изазов.

ГЛАС: Негдје сте навели да је један раскупусани примјерак Загора “кривац за све”, али ко су били саучесници у том походу и ко је све обликовао укус и склоности Ота Олтвањија као читаоца и писца?

ОЛТВАЊИ: Било их је много и што је најбоље тај процес никад не стаје. Али у време кад сам био саздан од најмекшег пластелина, рецимо, Рејмонд Чендлер ми је показао да сваки жанр може буде књижевно амбициозан ако ви тако одлучите, Стивен Кинг ме је научио да најбаналнија појава у животу може да послужи као инспирација за најчудесније приче, док ми је Борислав Пекић открио да најцењенији писац не би требало да се стиди заласка у мање цењене књижевне воде ако га тамо води ауторска визија.

ГЛАС: Колико је тешко сачувати успомене на дјетињство, када “култура отказивања” брише једног по једног јунака бројних генерација од Дизнијевих цртаћа до Винетуа, јер се не уклапају у “врли нови свијет”?

ОЛТВАЊИ: Трудим се да се не обазирем превише на то. Сигуран сам да ћемо у једном тренутку почети да ресетујемо све те рефлексне, непромишљене, емотивне реакције и враћамо их на изворно стање. Успут ћемо развити довољно свести о социолошком, историјском и сваком другом контексту у ком су та дела настајала. Реаговаћемо на њих са разумевањем, а не хистеријом.

ГЛАС: Да ли дјелимично осјећате грижу савјест због чињенице да на свом блогу више не објављујете годишње листе препорука за читање и гледање, иако су (провјерено), многима биле јасан путоказ када се упусте у пливање у океану хиперпродукције поп културе?

ОЛТВАЊИ: Не делимично, већ потпуно. Истина је, направио сам малу паузу прошле године. Начас сам се поколебао, иако сам имао завршену листу, због чега то уопште радим (а радио сам скоро двадесет година, на мојој интернет страници од 2005, а у облику мејлинг листа са пријатељима и познаницима још и од пре). У време кад вас листе нападају са свих страна, кад су већ постале категорија новинских чланака и кад су, нажалост, постале саме себи сврха, покушавам да пронађем форму која би овим мојим листама уденула смисао, а да им не промени суштину. А путокази заиста јесу корисни и сам их све време тражим и користим. Вратиће се моје листе, сигуран сам (смех).

Џон Џагер

ГЛАС: Да ли ће нека нова збирка “Прича мистерија” открити и мистерију око шпијунског романа написаног за легендарну “Дневникову” “Рото библиотеку X-100”, које је то дјело и под којим именом је објављено?

ОЛТВАЊИ: Једно време сам љубоморно чувао ту информацију да бих у међувремену схватио да не знам због чега то радим. Роман се звао “Крафордове марионете”, написан је под псеудонимом Џон Џагер - било је то време “Луна краља поноћи” Фредерика Ештона и сви су писали под псеудонимима - а објављен је 1989. године у едицији X-100 број 1028, са ценом од тадашњих 6.600 динара.

Био је завршен, предат у рукопису и исплаћен две године раније, када сам имао шеснаест година. Била је то моја прва плата.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.