Отац и реформатор српског језика

Стекао је и неколико почасних доктората. Учествовао је у Првом српском устанку, као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч 1813. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних пјесама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност.

Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски, који је у то вријеме био језик образованих људи.

Рођен је 1787. у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су дјеца умирала па је, по народном обичају, добио име Вук, да му вјештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Дробњака из Црне Горе.

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био једини писмен човјек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноша. Како га у манастиру нису учили, него тјерали да чува стоку, отац га је вратио кући.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно вријеме је провео у тамошњој богословији, гдје је као професор радио Лукијан Мушицки.

Не успјевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, гдје је провео неколико мјесеци учећи њемачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човјека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ да би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.

Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболио и отишао је на лијечење у Нови Сад и Пешту, али није успио да излијечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће вријеме у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много дјеце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у дјетињству и раној младости.

Уз Копитареву помоћ, Вук је почео са сакупљањем народних пјесама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних пјесама коју је назвао "Мала простонародна славеносербска пјеснарица". Исте године је Вук објавио "Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану", прву граматику српског језика по народном говору.

Идуће године је издао другу збирку народних пјесама "Народна сербска пјеснарица".

Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно вријеме и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, гдје је добио сталну пензију 1826. Умро је у Бечу. Његови посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

Побједа

Као година Вукове побједе узима се 1847, јер су те године објављена на народном језику дјела Ђуре Даничића "Рат за српски језик", "Песме" Бранка Радичевића, Његошев "Горски вијенац" и Вуков превод Новог завјета. Вуков језик је признат за званични књижевни језик 1868, четири године након његове смрти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.