Олга Одановић за “Глас”: Без љубави нисте човјек

Казала је то у разговору за “Глас Српске” глумица Олга Одановић говорећи о позоришту, животу и каријери.

- Данас се људи стиде да покажу емоције, затворили су се у неке своје микросветове. Међутим, није човек крив, криво је ово време које нам је то наметнуло и онда се људи прилагођавају. Нажалост, или на моју срећу, припадам људима који то не прихватају, не прихватам ово време и то је тако. Дете сам старе Југославије и мени је то време негде остало и имам са чим да поредим неке ствари. Свако време је имало своје мане и  турбуленције, али је то време ипак било много чистије, невиније и искреније. Људи су се заиста волели, дружили су се зато што им је стало до тога, а не зато што то тако мора да буде - додала је она.

ГЛАС: Да, млади данас немају тај осјећај јер живе неко друго вријеме.

ОДАНОВИЋ: Имам срећу да радим са младим људима и волим са њима да радим зато што доносе неку своју причу и енергију, имају своје генерацијске бунтове и проблеме и мени прија да видим како они, из којих углова, гледају на неке животне ствари. Ми имамо дивну младост и нису они криви, просто им је наметнуто, а они се прилагођавају. Знате како кажу, свако има своје време. Овај млади свет има само ово време и ниједно друго неће имати.  Међу младим људима има веома квалитетних људи. Генерално ми смо јако талентован народ, јако даровит и нас не треба да буде стид ни од чега. Ми можемо да станемо раме уз раме са људима који су европски глумци, светски глумци, јако даровити људи.

ГЛАС: Били сте у жирију овогодишњег Театар феста “Петар Кочић”. Јесмо ли ми, као друштво, свјесни важности одржавања оваквих фестивала и њиховог значаја за културу, глуму и публику?

ОДАНОВИЋ: Било ми је дивно у Бањалуци, пуни су ми и душа и срце што сам била ту. Морам да признам да немам неко велико искуство у жирирању. Ово ми је други пут да сам у жирију и морам да напоменем да је ова селекција представа коју је направила Наташа Иванчевић била веома квалитетна и на томе сам јој много захвална. Када говоримо о значају ових фестивала, наравно као глумица и жена која воли уметност, сматрам да су позоришни фестивали јако важни. Важни су за нас као народ уопште, важни су за уметнике и за нека наша преиспитивања. Видели смо у представама, које су изведене на Театар фесту, колико је значајно погледати неке ствари јер нас позориште и подсећа и враћа на неке ствари које можда треба да заборавимо, али и на оне које можда и не би требало да заборавимо. Позориште је ту да да одговор и да постави питања, да нас нагна на промишљање како да решимо неке проблеме да нам свима буде боље. Театар има врло важну улогу, а тога људи нису свесни. Оно је пре свега едукативног карактера. Ми образујемо публику која долази од малих ногу на дечије представе и та публика стасава и одраста и онда долази у Народно позориште да гледа озбиљне комаде и велику литературу. Тако да ваш Театар фест “Петар Кочић” има традицију и то је за свако поштовање и дивљење. Одржати фестивал 26 година, то је велика ствар. Дакле, постоје људи који су пуни љубави према позоришту, који знају какав значај позориште има у нашим животима и не само то, то је на неки начин чување нашег културног наслеђа. То се чува у позоришту.

ГЛАС: Бесједа Небојше Дугалића, на отварању фестивала, била је дивна и тада је казао да је позориште наша њива и ничија и свачија. Ви сте се борили за позориште “Бошко Буха” и за глуму, за ту професију која је, као и све друге које се баве тим вишим циљем, угрожена у данашње доба. Како видите будућност позоришта у наредном периоду?

ОДАНОВИЋ: Живимо у времену када је технологија толико узнапредовала па се поставља питање и те вештачке интелигенције и да ли ће нам уопште бити потребни глумци? Међутим, мислим да ће позориште опстати упркос свему што се буде догађало око нас. Зато што је позориште жив човек на сцени, а живог човека на сцени, глумца, све људе који опслужују позориште вештачка интелигенција не може да замени.

ГЛАС: Да, има једна представа у којој се појављује робот, а ми на крају схватамо да смо ми људи у овом дигиталном свијету постали безосјећајни, да нас тај свијет у то уводи толико да тај робот бива топлији од људи.

ОДАНОВИЋ: Знам о којој представи говорите и наравно сви препознајемо те актуелности и оно што нас сналази у овом свијету у којем ми живимо, али ми морамо да будемо свесни само једне ствари, да морамо што пре да се вратимо ономе што је заиста човек, суштински, да се вратимо правим вредностима на које смо заборавили. Дали сте ми шлагворт да споменем  филм “За данас толико”. То је  филм о животу, о нама, о емоцијама, о нашим односима, о пријатељству, о оним вредностима на које смо заборавили.

ГЛАС: На Театар фесту смо гледали представе које се баве личним траумама, али и тим колективним траумама које настају као посљедице тих друштвено-политичких дешавања које су нам се дешавале на овим просторима. У чему Ви видите неки пут ка оздрављењу? Да ли уопште можемо да оздравимо?

ОДАНОВИЋ: Можемо да оздравимо само ако будемо имали вољу и ако будемо видели ствари на време. Да  уочимо које су те ствари од којих би требало да се клонимо и да бежимо од њих. Ми смо се изгубили тренутно и потребна нам је помоћ. Можда свако појединачно да се вратимо на суштину, да се вратимо оним базичним стварима које чине живот. Данас нема поштовања,  ауторитет више не постоји. То се види у образовању, у школству, како се односе ђаци према наставницима, професорима. Много је права, не кажем да то не треба, деца треба да имају своја права, али сад је то  отишло у крајност. То није добро, мора ипак да се зна ко је дете ко је професор, дете мора да поштује професора, своје родитеље, своју баку, деку, фамилију. Да имате и поштовање и страхопоштовање ако је потребно. Ова деца нажалост данас имају све, друштвене мреже и уопште ова технологија је направљена тако да ви за минут можете да сазнате све. Не кажем, има младог света који доста чита и који стварно воле да држе књигу у руци, да читају, а не да путем интернета сазнају на брзину. Просто морамо да се вратимо себи, јер ми смо ипак људи.

ГЛАС: Морам споменути представу “Ћелава певачица” за коју сте добили доста награда. Тај комад говори о бесмислу људског постојања. Можда тај бесмисао настаје кад нема љубави. Је ли нам љубав данас можда ипак најпотребнија?

ОДАНОВИЋ: Најпотребнија нам је љубав. Без љубави не можемо ништа. То сви знамо, у теорији сви знамо све, али пракса нам лоше иде. Мало љубави има. Јагош Марковић је рекао кад смо радили на “Ћелавој певачици” да је вера веома важна. Верујете у Бога, верујете у било шта. Оног момента кад ви сами помислите да сте ви то нешто у што се верује, онда престаје све. Онда престајете да будете човек. Нема љубави, нема ништа. Без љубави не можемо, јер она нам је основни извор.

ГЛАС: Често људи кажу не желим ништа друго, желим само љубав. Некако је баш то данас најтеже пронаћи.

ОДАНОВИЋ: Много пута кад неко прође поред вас пита како сте. Међутим, никога суштински не занима како сте ви. То је једно формално питање које се деси. И ви кажете, па добро. Нико нема времена да седне с вама, да вас саслуша или да ви саслушате неког другог. То је баш ретко и много недостаје. Овај ритам живота нас је однео. Стално јуримо за нечим, за тим проклетим новцем мислећи да ћемо угрозити своју егзистенцију, а људи не схватају. Што више пара зарађујете не можете да станете. Постајете зависни од тога. Мислимо да можемо купити нешто, па не можемо ми парама да купимо оно што нама треба.

ГЛАС: Можда би нам  у данашњем времену требало и више смијеха?

ОДАНОВИЋ: О, то сигурно. Смеха нам више треба.

ГЛАС: Има доста Ваших улога које нас насмијавају годинама. Ево, најактуелнија је Милева и серији “Радио Милева”. Ту је у етеру породица што је сјајно, да се на то скреће пажња.

ОДАНОВИЋ: Питали смо се зашто људи од 7 до 77 воле да гледају ту серију. То није неки спектакл. То је обична, просечна серија која говори управо о овим вредностима о којима смо ево до сада причале. Акценат је на породичним односима, на породици, на том односу између баке и унуке, бака, кћерка, комшилук, односи међу њима. Она управо враћа те мирисе и укусе неког старог времена. И самим тим што људи то у великом броју гледају говори и томе да то људима недостаје. И негде у тих 45 минута то пронађу. Кад сам била основна па и средња школа живела сам у једној згради која је имала три спрата, али нико није закључавао врата. Ми никад нисмо закључавали улаз. Све је било откључано. Комшија уђе, донесе вам питу, недељом торту, колаче, дође седнемо, попричамо.

ГЛАС: Мислите ли да ће се то вратити, да ће се окренути тај круг?

Обрнуће се круг. Баталићемо ми све ово. Само нам треба времена. Жарко желим да се то деси и вјерујем да ће се десити. Сигурна сам у то.

Планови

ГЛАС: Какви су Вам планови за наредни период? Можемо ли очекивати нешто ново?

ОДАНОВИЋ: Много сам радила задњих петнаест година. Мало сам се уморила, а опет имам потребу да радим и даље. Још увек код мене постоји та радост. Много волим позориште и због тога сам, на крају крајева, уписала глуму. У јануару је била премијера представе “Жене у црвеном” коју много играмо. Снимила сам два филма у мају. Требало би да направимо крај серије “Радио Милева”. Има још много планова. Глумац је најсрећнији кад ради свој посао.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.