Одлазак Игора Мандића, писца и доајена регионалног новинарства: Перо јаче од смрти и заборава
ЗАГРЕБ - Вијест о одласку Игора Мандића јуче је на један тренутак скинула ратне и политичке теме као горуће вијести из регионалних медија, јер је новинарски цех, шта год мислили о Мандићу и његовом дјелу, дословно морао одати признање једном од највећих и најважнијих пера свог заната.
Познати новинар, писац, антологичар, критичар, есејист и публициста, који је преминуо у 82. години, обиљежио је регионално и хрватско новинарство у другој половини двадесетог вијека својим луцидним, духовитим и полемичким текстовима.
Био је дугогодишњи сарадник многих новина, магазина, телевизијских и радио-станица, а објављивао је социо-културолошке фељтоне, есеје, полемике и књижевне критике на бројне културне и друштвене теме од литерарних критика до хедонистичких огледа о храни, пићу и дувану.
Његови текстови и колумне у магазинима “НИН”, “Старт”, “Вјесник”, “Еротика” и бројним другим новинама, остају као аутентичан примјер како се гради препознатљив ауторски рукопис, без обзира на тему или медиј за који ради. Он сам дефинисао је себе писцем, а не књижевником или новинаром, што је луцидно образложио у интервју за “Нови лист”.
- Од именице писац може се направити глагол писати. Од именице књижевник нема глагола. Књижевниковати? Или књижарити? Књигарити? Очигледно је сама именица немоћна. Гледано структурно, кроз књижевну историју, она је само илузија која преостаје из прошлих вијекова, кад је књижевност била толико одвојено мјесто у систему друштвених вриједности да је могла фигурирати самостално. У двадесетом вијеку књижевност је изгубила то повлаштено мјесто и претворила се само у занат писања, а коме у том занату за руком пође и умијеће, онда нека буде и умјетнички писац. Мени је увијек сметала та компромитована ријеч књижевник, јер су то, погледајте само нашу књижевну историју - пописи неуспјелих, нечитаних, пропалих људи и књига - рекао је Мандић.
Рођен је у Шибенику 1939. године, матурирао је у Класичној гимназији у Сплиту 1958, а дипломирао је 1963. године на Катедри за компаративну књижевности Филозофског факултета у Загребу.
Од 1970. године до данас објавио је преко 30 књига, што књижевних и музичких критика, што књига фељтона, есеја, полемика и разних текстова, те три књиге аутобиографских промишљања и дневничких записа. У њима је окупио дио хиљаде новинских текстова, коментара и критика које је објављивао у разним медијима, почевши од “Вјесника”, гдје је радио од 1966. до 1993. и гдје је 2000. кратко обављао функцију главног уредника. Од 1993. до 1995. године писао је културолошке коментаре за “Слободну Далмацију”, а 1997. године прешао у слободне умјетнике, те је објављивао у разним листовима укључујући и редовну критичарску колумну у “Јутарњем листу”.
Често на мети напада, оспоравања и пријетњи, тврдоглаво је одбијао било какву идеју да одступи од сопствених ставова, без обзира што су га често знали коштати отказа и директних пријетњи по живот, себе је по сопственим ријечима написаним у књизи “Оклоп од папира”(2014), посматрао као Чарлија Чаплина.
- Већ се деценијама понашам попут Чарлија Чаплина, који не прави никакве калкулације. Попут Чаплина, сагињем се да привежем везице на ципелама, док ми изнад главе фијуче смртоносна сјекира. Након тога изгледам као да ништа није било. А и није ми ништа. Тако ћу наставити и даље, колико год будем могао - говорио је Мандић.
И јесте. До самог краја. Без калкулација. Писмено, оштро, упечатљиво, храбро и искрено од првог слова до посљедње тачке.
Став
Мандић је био први хрватски писац који је након рата посјетио Београд (иако је добио отказ у “Слободној Далмацији” због тога) иако нимало није штедио ни српске политичке и друштвене кругове. Оно што је тешко оспорити јесте да су његови ставови били храбри и аргументовани, никад уз длаку власти и увијек на страни слабијих, попут изјава о грађанском рату у Хрватској, те да је Космет отет од Срба и да фашизам влада модерном Европом.
- Усташки кољачки менталитет још столује у хрватском народу и то могу викати с небодера на загребачком Тргу Републике. Док год постоје злоћудни повици на стадионима, графити... а иза тога мржња и ирационално бјеснило потпомогнути политиком, неће бити среће. Што је најгоре, иза свега се крије и интерес цијеле фашистичке Европе - рекао је Мандић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
