Нина Лојовић Милинић за “Глас Српске”: Умјетност је оно што душа предосјећа

Казала је то сликарка Нина Лојовић Милинић говорећи за “Глас Српске” о изложби “Умјетност наслућивања” која је отворена у Галерији Културног центра Требиње.

Према њеним ријечима, назив поставке има двојако усмјерење, једно ка или од самог умјетника, а друго ка или од самог посматрача.

- Назив има интенцију да нас и као ствараоца, умјетника који се изражава у било којем медију, и као посматрача усмјери на нешто што не видимо, а својим осјећањем свједочимо да постоји. Умјетност је нешто што се открива, позив за трагањем и представљањем оног што око не види, али душа предосјећа, наслућује - објаснила је Лојовић Милинић.

Изложбу “Умјетност наслућивања” чини четрдесетак радова рађених у различитим техникама, почевши од акрила на платну, преко комбиноване технике у којој се преплићу акрилна боја и колаж папир до чисте колажне технике.

Умјетница је истакла да, иако су радови рађени у различитом временском периоду, колажи су нешто “млађи” и они су проткани истим личним поимањем свијета, поретка ствари.

- Колажи указују на друштвени и природни процес у којем се налазимо и као друштво и као појединац, али увијек и заувијек се појављује “извор свјетла”, односно нада, у мом случају вјера. Вјера као појам који нема своје “реално, опредмећено” постојање, али постоји кроз однос са Богом, кроз умјетност - испричала је она.

Додала је да дио изложбе који је рађен у акрилној или комбинованој техници, а који је настајао током протеклих пет година, чини видљивим осјећање које произлази из искреног људског заједништва и које произлази из односа мајке и дјетета, везе љубави која је најјача, бар у међуљудским односима.

- И опет, љубав нема постојање као предмет, али израња кроз међуљудске односе, кроз породицу, у мом случају и кроз умјетност - навела је она.

Нагласила је да се трећи дио изложбе, који је претходио поменутим циклусима, односи на архитектонску интерпретацију Требиња, али и дијелова православних храмова.

- Ова тематика наметнула се као логичан слијед након мог дугогодишњег истраживања, између осталог, православне архитектуре у 16. и 17. вијека у источној Херцеговини. Ликовно сам повезала архитектуру из поменутог периода са савременом, односно оном која ме окружује, уобличујући је у урбани пејзаж, како рече наш сликар Мишо Вемић у предговору у каталогу за ову изложбу. Тако да у овом циклусу долази до синтетичког архитектонског уобличавања лишеног естетске допадљивости - казала је Лојовић Милинић.

У опису поставке “Умјетност наслућивања” наведено је да је умјетница у изложбу уткала сјећања. Она је објаснила да у овом контексту не гледамо на сјећање као на нешто што се десило у прошлости, на шта гледамо са сјетом из садашњости.

- Сјећање је нешто као људски ген који се преноси из прошлости у садашњост и, надам се, у будућност. Неко насљеђе. У том контексту могу да кажем да су “сјећања” дио изложбе, али нису главни покретач стварања и главна идеја - закључила је умјетница.

Додала је да изложба “Умјетност наслућивања” није свјесна посвета Требињу, али да су Требиње са својим архитектонским насљеђем и људи, њени пријатељи, дио њеног сазријевања, а самим тим и дио њеног стваралаштва.

Рад

Нина Лојовић Милинић је истакла да тренутно прави минијатурне колаже, јер је у протеклих пола године имала много обавеза око припреме изложбе у Новом Саду, Врању и Гацку.

- У међувремену сам се припремала и за учешће на неким бијеналима и селектованим изложбама. Тим минијатурама сам одржавала континуитет у раду, а након изложбе настављам са радом и трагањем за оним што умјетност и живот могу да нам пруже - испричала је она.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.