Нина Бабић, умјетница, за “Глас Српске” о новој изложби: Насиље је ружно и неугодно и треба то да спознамо

Ми ћемо негдје прочитати да је дошло до фемицида, ужаснућемо се, оставићемо коментар у виртуелном свијету, а у стварном ћемо окренути главу или затворити врата ако чујемо у нашем комшилуку стварне крике.

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” умјетница Нина Бабић, говорећи о изложби “Насиље у насљеђе”, која ће у четвртак у 20 часова бити отворена у великом изложбеном салону Банског двора.

- Друштво је склоно осудама, увијек имамо шта за рећи, тако да и борба стварних жртава насиља долази до опструкције, јер жртве поред својих процеса пролазе и осуде од друштва. Морамо наћи више алата и из коријена мијењати образац понашања које је у друштву укоријењено. Морамо научити да је ово ствар свих, да ако допустимо то и претварамо се да то није наш проблем, учимо дјецу истим обрасцима - додаје она.

ГЛАС: Проблеми друштва су различити, самим тим и начин указивања на њих. Шта бисте Ви рекли да је Ваша намјера и начин у изложби “Насиље у насљеђе”? И шта сама изложба обухвата?

БАБИЋ: Моја намјера је истина прије свега. Нецензурисана истина. Без уљепшавања, у покушају да останемо у домену пристојности, да се не би неко осјећао неугодно. Насиље је ружно и неугодно и треба то да спознамо. Елементи моје изложбе су аутентични, што значи да нисам претпостављала ствари. Излажући портрете, тј. слике фигура стварних жена, штићеница сигурне куће, показујем стварност и окружење. Оне постоје, и имале су храбрости да стану и да својим примјером покажу и крену у борбу против насиља. Изложба обухвата слике, објекте и фотографску документацију. Намјера је да се посматрач стави у положај жртве, да осјети сваку ружну ставку које насиље носи, било да се ради о вербалном, психолошком или физичком насиљу. Кад то осјети, моћи ће да схвати тежину овог проблема.

ГЛАС: Насиље (бар на овим подручјима) остаје у насљеђе, јер генерације жена проживљавају слично, а остаје укоријењен и начин понашања мушкараца према женама. Како сте се приклонили овој теми и коријенима које вуче из прошлости?

БАБИЋ: Породица је највећи фактор у стварању идентитета. Насљеђе и терете које носимо долазе из образаца које учимо у породици. Кад говоримо о укоријењеном начину понашања мушкарца према женама, морамо и да се осврнемо како дјеца попримају вриједности и значење љубави у односима. У већини случајева мушко дијете које одраста гледајући токсичне односе, самим тим и он је као дијете жртва тог односа. Усвајајући обрасце он има вјероватноћу да постане и сам насилник. С друге стране, женско дијете у истој позицији, увиђа и тако учи да је то начин изражавања љубави и поштовања и у будућности прихвата такав однос као валидан.  Кроз свој рад ја сам се осврнула и на то, што у суштини сматрам основним извором и узроком проблема. Не говоримо само о насиљу у породици, него о обрасцима који су дубоко укоријењени у нашем друштву, посебно када причамо о положају жене. Понекад ми као родитељи несвјесно преносимо трауме на нашу дјецу и кројимо им идентитет. У најгорим сценаријима долазимо до понављања и преношења образаца, јер немамо снагу да то као појединци освијестимо. Кроз свој рад покушала сам да представим публици тај проблем, полазећи од личног примјера, гдје сам покушала да схватим обрасце од којих сам а саткана, да би их освијестила и покушала да не пренесем исте на своју дјецу. Освјештавање тог проблема може направити помак у проналажењу узрока, па и самог рјешења.

ГЛАС: Зашто се дешава да друштво често осуђује жртве, а брани насилнике? Како кроз умјетност указати на ово и утицати на промјене?

БАБИЋ: Друштво је склоно осудама и то је проблем. Он посебно долази до изражаја кад жртве насиља треба отворено да проговоре о свом искуству. Уочила сам занимљиву чињеницу, а то је да се жртве највише боје осуде друштва, што је парадокс. Боје се да им нико неће вјеровати, боје се да ће се нешто о њима, што сматрају страшним, открити. У већини случајева, ако проучавамо психолошке студије о насилницима, они су углавном друштвено прихватљиве особе. Нећемо лако препознати насилника, не можемо видјети то на њему. Он је у већини случајева омиљен у друштву, пријатан, има представу породичног човјека. Друштво, имајући слику тог човјека који је у неком случају оптужен за насиље у породици, тешко повјерује. Жена може дјеловати неприступачно, што доводи до неког закључка да она лаже или измишља. Жене не пријављују и ћуте, јер се боје осуде, боје се да ће испливати неке ствари које су њене тајне, било пословне или приватне, што би њу лично могло угрозити, боје се да им нико неће вјеровати, јер како је могуће да оне трпе такву врсту злостављања и слично. Улога умјетности у овом случају је да представи ствари кроз своје алате, онакве какве јесу. Умјетност износи чисту истину коју ће посматрач да осјети.

ГЛАС: Колико у том случају може да буде снажно продирање умјетности у свијест појединца?

БАБИЋ: Када настане једно умјетничко дјело и ако носи поруку која је искрена, она неминовно улази у свијест појединца, наводећи га на промишљања и најбитније на поистовјећивање. Људи желе да се поистовијете, желе тај осјећај, да пронађу себе у умјетничком дјелу. Ако умјетник својим радом на одређену тему успије да допре на тај начин до појединца, да пробуди у њему његова потиснута сјећања и осјећања, онда умјетничко дјело добија на тежини. Постоје умјетничка дјела, гдје умјетник ради радове зарад умјетности само, само да би одрадио, и то се осјети. То може на трен да произведе лијеп осјећај, мозак ту информацију прими, задовољи тренутно своја чула и заборави. Све се, у ствари, своди на једно, а то је искреност, људи препознају лаж, то се осјети.

ГЛАС: Мислите ли да превише окрећемо главу од стварних, сурових и потресних садржаја и зашто је укоријењена та идеја да то није наша ствар (свакодневица показује да људи на јавним мјестима присуствују чину насиља и не реагују, али зато рецимо, снимају читав чин)?

БАБИЋ: Да, окрећемо главу од потресних садржаја. Можда у подсвијести имамо да нам је доста наших проблема, па још треба да гледамо ружне ствари и буде нам горе. Можда смо изгубили друштвену одговорност, а можда је нисмо ни имали. Гледамо потресне сцене насиља као да је неки ријалити, негдје научени да је то на неки начин спектакл, који ће се подијелити на друштвеним мрежама гдје ће свако дати себи за право да коментарише. Можемо то наћи и у примјеру када изађу експлицитни снимци, осјетљиви садржаји, па се ми згражавамо како је могао неко себи то допустити и слично. Склони да осуђујемо, бацамо љагу на актере тих снимака, а нико да се запита, шта да смо ми ти актери. Никако да схватимо да лако ми можемо доћи у те ситуације, упркос нашим ставовима ригорозним, некако нам живот у већини случајева намјести сличне ситуације, које смо највише осуђивали, не бисмо ли научили лекцију. Највећа врлина човјекова је она гдје он ником не суди. Кад научимо да сваки човјек има право да буде оно што жели и хоће, и кад образац уврстимо у васпитавање наше дјеце, свијет ће бити љепше мјесто за живот.

ГЛАС: Зашто насиље није наша ствар, али осуда и сумња у жртве лако постане наша ствар?

БАБИЋ: Зато што дубоко вјерујемо да се то нама никад не може десити.  Убијеђени да ми то себи не бисмо дозволили и да су особе којима се то дешава сигурно изазвале. Зато често видимо коментаре “изазвала га је “, “сама је тражила”, “сигурно лаже” и слично. Често чујемо коментаре, “само њих двоје знају шта је то међу њима” и “ко зна ко је ту крив” , и онда дођемо до ситуације да оправдавамо насиље. Коментаришемо некога као лошу мајку, лошу жену, јер ми имамо негдје усађене постулате, како једна мајка, жена треба да се понаша. А можда и ми носимо наше терете, па оно што јесмо, то највише и осуђујемо, јер препознајемо себе у том.  Многи од нас не препознају насиље. Јер толико нам је усађено одређено понашање, коришћење погрдних ријечи и слично, да нам је то с временом постало нормално. Насиље у породици, насиље генерално, мора да постане наша ствар, јер преносимо то, на нашу дјецу, они на своју и онда нема краја.

Промјене

ГЛАС: У чему Ви видите промјене и какав је пут до њих?

БАБИЋ: Промјену прво треба да направи сваки појединац. Група освијештених појединаца формира друштво које ће зауставити и промијенити лоше обрасце. Промјена се огледа у слободи да свако може да кроји свој живот како жели, да жена ако изабере да буде слободна, да се не уда, или уда пет пута, да се оствари као мајка или не оствари, да буде домаћица или професионално да се усмјерава, да кад схватимо да морамо да се ослободимо тих неких давно успостављених моралних начела и отворимо ум за различитост, тад можемо очекивати промјене. До тада, оно што ја могу да урадим је да кроз своју умјетност и алат који имам као дар, будем најгласнија што могу. Ако ме једна особа чује, промјена је почела.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.