Нина Бабић, академска сликарка за "Глас Српске": Најтеже ући дубоко у сопствено биће

Свијет који није од овога свијета је мој лични свијет. Напосљетку, свако има свој мали свијет, који постоји у овом неком нашем познатом свијету. 

Овако је разговор за "Глас Српске" започела академска сликарка Нина Бабић, говорећи о изложби "Свијет који није од овога свијета", а која ће вечерас у 19 часова бити отворена у великом изложбеном салону Банског двора.

"Сам процес настанка изложбе је врло инстинктиван, без мисаоних процеса, само емотивних. Ови радови нису имали за циљ да се изложе и прикажу, имали су за циљ само једно, а то је да буду записи мојих личних процеса и емотивних стања. Нисам промишљала о ликовним поетикама, о процесу настанка слике или цртежа, само експресивни израз емоције и мог свијета" додала је Бабићева.

ГЛАС: Сликама и цртежима у овом циклусу бавите се темама тијела, емоција, либида и цијелог унутрашњег бића. Како изгледа у ствари заћи дубоко у сопствено биће, у нематеријално и изразити то сликом, тачније, материјалним?

БАБИЋ: Најтежа ствар је да зађемо дубоко у сопствено биће. Вични смо када треба да процијенимо туђа емотивна стања, туђе ситуације, али кад дођемо до наших процеса, е то суочавање је чини ми се најстрашније. Управо то нематеријално, па чак конфузно, гдје нам се чини да не можемо ни објаснити ни поредати по неком редоследу објективно, нас највише мучи. Како да признамо себи наша емоционална стања. 

Колико год је лично мени било тешко да зађем у своје биће и суочим се са неким стварима, толико се сматрам срећном јер сам имала начин да то прикажем, првенствено себи, да могу да видим то што осјећам. 

ГЛАС: Зашто су горе поменуте теме у ствари, како је навео Селман Тртовац, деликатне и како их уопште представити свијету на најбољи начин? И каква очекивања као умјетница имате од посматрача тих истих радова, тачније, од њиховог сусрета с публиком?

БАБИЋ: Емоција је деликатна. Јер, толико је свака емоција крхка, па самим тим врло је лако да се поигра са њом. Деликатан је сам чин излагања тих емотивних процеса, осјетљив, танан. Сваки пут кад подијелимо дио себе ми себе излажемо неком непознатом свијету, на неком непознатом терену и не знамо каква судбина чека наше процесе. 

Као умјетница имам жељу, тежњу да ови радови причају са посматрачима, да посматрачи на неки начин препознају себе у њима, да покушамо да разумијемо мало више једни друге, не само да разумијемо, него да се осјетимо. 

ГЛАС: Колико је храбрости потребно за дијељење читавог овог умјетничког свијета са остатком свијета? Како прећи преко бојазни, треме и свега што може да кочи умјетника?

БАБИЋ: Мени је са овом поставком требала велика храброст, јер то вам је као када бисте дали свој дневник који сте водили или водите свима на длан да га прочитају. Трема увијек постоји, али некако са овом поставком ми је још посебно изражена. 

Разлог је то што је ова изложба врло лична и мени је прије свега била јако значајна да се суочим са својим емоционалним процесима, својим неким страховима. Нема начина да се пређе преко треме, просто пређемо. Постоји нешто више и јаче од нас самих. 

ГЛАС: У запису, који је најава изложбе, стоји једна Ваша реченица: "Знам само да смо сви заборавили како осјећати". Како бисте то растумачили и зашто је то један велики проблем овог времена и односа међу људима?

БАБИЋ: Да, сви смо заборавили како да осјећамо. Према емоцијама смо се почели односити грубо, затрпавајући их дубоко у нама. Говорим о различитим емоцијама, а ставили смо их у секундаран положај, не схватајући да смо сви саткани од истих. Не допуштамо себи више да осјећамо, постали смо врло сведени, прости и плитки, јер мислимо да је то кључ успјеха у овом времену којем живимо. Окружени смо и одрастамо са ријечима да је лакше кроз живот пролазити ако мање осјећамо. 

И сад се полако суочавамо са посљедицама емоционалног дефицита који смо сами изабрали. Посљедице у виду неповезаности људи, мањка емпатије и на крају неповезаности са самим собом. Јер нисмо дозволили да осјећамо па биле те емоције добре или лоше морамо да дозволимо себи да их осјетимо и да их покажемо. 

У недостатку истих губимо нашу сврху на овом свијету, губимо контакте, истинске праве контакте са људима око себе, а на крају крајева ми у ствари само то имамо у нашем изворном постојању, повезаност са неким. 

ГЛАС: С обзиром на то да сте Вашим радовима и ранијим изложбама кроз умјетност проговарали о насиљу над женама, о жени у друштву сада и различитим друштвеним питањима (о којима треба и више говорити), зашто бисте рекли да је нужно то чинити и колико је уопште могуће продрмати овај свијет који, чини ми се, пречесто ни на шта не обраћа пажњу?

БАБИЋ: Проблем појединца је што мисли да се његов глас не чује па тако имамо сијасет појединаца који исто промишљају и не пуштају своје гласове, мислећи да ће неко други то урадити за њих. А истина је да смо пасивни, празни и да оправдавамо нашу пасивност с мишљу да то није наш проблем. 

А заборављамо да колективна свијест је саткана од свијести појединца и ако се ми индивидуално не освијестимо  и то колективно постаје пасивно. Као умјетница, као жена, као људско биће имам потребу, обавезу и одговорност да се мој глас чује и да вјерујем да мој глас и моје акције могу барем мало да промијене нешто. 

ГЛАС: Колико и како је ова поставка увезана са ранијим радовима и изложбама?

БАБИЋ: Ова поставка јесте неодвојива од мог читавог опуса. Прије свега, моје стваралаштво се увијек заснивало на мојим личним искуствима, на ситуацијама и улогама у којима сам се и сама нашла па кроз свој рад их подијелила са посматрачима. Ова поставка говори све оно што сам ја, тежећи и да посматрачи кроз призму мене сагледају мало и у себе. То је у ствари увијек потреба умјетника, тежња да се посматрач повеже са оним што види, чује или додирне. 

А то повезивање можемо очекивати само уколико смо и сами били искрени у нашим дјелима, ако нисмо, посматрач то врло лако осјети.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.