Никола Бундало, режисер, за “Глас Српске”: Модерном друштву недостају мир и емоције

Рекао је ово за “Глас Српске” позоришни режисер Никола Бундало објашњавајући како је на одређени начин комад “Прозор”, ауторке Катарине Николић, нашао њега да бисмо на крају стигли до премијере у Београдском драмском позоришту. Талентовани бањалучки режисер каже да се током рада испоставило да је комад наставио неке његове умјетничке опсесије.

- Када сам први пут читао текст, било ми је невјероватно јер су у њему уткане теме и проблеми којима сам се већ бавио у својим претходним режијама. Првенствено школство и школски систем је нешто што ми је опсесија очигледно већ неко вријеме, а то сам имао прилику да проблематизујем и постављајући овај комад - рекао је Бундало.

ГЛАС: Тема представе је, нажалост, актуелна у овом моменту. Колико је тешко било приступити њеној реализацији, а избјећи замку банализације, придиковања или далеко било, таблоидне патетике?

БУНДАЛО: Ауторка је комад, иако је фикција, базирала на неколико случајева који су се догодили, а који се тичу вршњачког насиља, почевши од самоубиства Алексе Јанковића, па до прегршт других случајева који су се догађали али се никад ништа није урадило по том питању. Даље, ја сам мјесецима док сам радио припрему, истраживао о тим случајевима и трудио се да пронађем начин како да тако осјетљиве ствари поставим на сцени. И таман када је све било спремно за почетак, догодио се “Рибникар”, два дана прије наше прве пробе. Били смо свјесни да се у том моменту преко ноћи мијења читав контекст. Све оно на чему радим мјесецима сада је ту, десило се и реалност је, није фикција и није тамо негдје далеко од Србије. Од почетка процеса смо знали да не желимо да искористимо трагедију да бисмо сада ми направили неку представу о томе. Тих дана ме посебно нервирало све на друштвеним мрежама. Милион објава, сви су успостављали дијагнозе, давали свој суд, мишљење и сви су гласно оптуживали једни друге попут лешинара. Зато смо се ми повукли у наш процес и одлучили да не учествујемо у тој масовној баналној хистерији, већ да оживимо наше јунаке, да их упознамо, да на психолошком плану видимо ко су, шта су, шта имају да кажу, и жртве и злостављачи и да бар кроз процес урадимо оно шта су образовни систем и родитељи требали да ураде – да се посвете дјеци.

ГЛАС: Занимљив је занатски начин поставке комада кроз спој глумаца и лутака на сцени. Зашто баш то рјешење и колико је то био изазовно претворити у функционалну цјелину?

БУНДАЛО: Ову представу сам одлучио да пријавим и као свој мастер рад на ФДУ. Ментор ми је био Кокан Младеновић. Заједно смо радили на истраживању у ком сам хтио да имплементирам технике луткарског позоришта и позоришта за дјецу у представи за “одрасле”. Луткарске представе за одрасле су легитиман жанр у земљама источне Европе, а код нас тог нема. То је наравно било веома изазовно, највише у току процеса рада на представи, на пробама. Поносан сам на моје глумце који прије почетка процеса никад нису држали лутку у рукама. Током три мјесеца, колико смо радили на представи, они су од учења основа постали луткари који су на крају баратали са лутком као да се тиме годинама баве. Велику захвалност дугујемо Зорани Милошаковић, сарадници која је израдила лутке и која је као педагог радила са мном и глумцима све вријеме током процеса. Мислим да смо успјели од тога направити оправдану цјелину, која није експеримент ради експеримента, већ цјелина у којој лутке представљају значајно глумачко изражајно средство у изградњи ликова.

ГЛАС: “Прозор” се бави емоцијама младог човјека, а у том периоду су емоције бурне. Колико је млада глумачка постава комада помогла да се на прави начин нађе емотивна мјера и да се оствари комуникација са публиком?

БУНДАЛО: Ликови у представи имају 14 година, што су баш специфичне године. И сви смо имали проблема да се јасно присјетимо нас у том периоду живота. То су преломне године које су на међи. Наши ликови нити су дјеца, нити су одрасли. Трудили смо се да не будемо патетични, али исто тако нисмо ни бјежали од емоција. Нисмо по сваку цијену гањали неку вјештачку дистанцу или отклон нити смо бјежали од сентименталности. Трудили смо се да осјетимо онолико колико можемо и да публици у виду емоције пружимо не више од онога колико осјећамо. Што се подјеле тиче, пресрећан сам због чињенице да су сви у подјели млади глумци, који су још студенти или су скоро завршили академије. Поред њих, и комплетан ауторски тим су такође млади људи, моји вршњаци. Добро је што се некако држимо заједно и што можемо да правимо генерацијске пројекте.

ГЛАС: Генерално, гледано колико је вријеме у којем живимо обојено брзим ритмом живота, агресивном моћи дигиталних мрежа и свеприсутнијем одсуством емпатије у комуникацији, обликовао Ваш приступ теми “Прозора”?

БУНДАЛО: Све то је обликовало тако да се у процесу само од себе наметнуло да радимо потпуну супротност. Баш због данашњег начина живота, надамо се да ће представа пронаћи свој пут да младе популације, тинејџера, средњошколаца и студената. Наша представа се базира на сведеном изразу и минималном. На трајањима која су и дужа него у реалности, развученом времену. Тежили смо ка једноставности и правили смо представу која изискује концентрацију и посвећену пажњу гледаоца. Исто оно што је ствар мог укуса, јесу тишине које смо градили, сценска збивања која су у потпуној контри у односу на све око нас када изађемо из позоришта. Око нас је какофонија, бука, збрка, један велики бучни циркус и, по реакцијама публике, имам осјећај да људима прија и да им је потребан ритуални смирај и мир, у ком ће се емотивно препустити нама бар за вријеме трајања представе. Мир, тишине и емоције су оно што фали данашњем друштву.

ГЛАС: Иза Вас је неколико занимљивих комада постављених у Београду и Бањалуци, у свима сте се на одређени начин као режисер јасно дотицали друштвено ангажованих тема, вјерујете да позориште не смије правити дистанцу од свијета који га окружује или Вас  окружење прати чак и кад се покушавате дистанцирати?

БУНДАЛО: Не постоји универзално правило. Свако треба да ради по својој интуицији и немам неку врсту радикалног става да позориште нешто мора. Конкретно са “Прозором”, се десило да је дио људи сматрао да представа превише алудира на “Рибникар” и да им је то превише, док је са друге стране сасвим једнак дио људи, који су гледали, мени и екипи сугерисао да је требало да се више осврнемо на “Рибникар” и да је штета што се тиме директније нисмо позабавили. Ето, нпр. те двије групе људи су гледале исту представу, а потпуно имају супротан утисак. То је само један од пластичних примјера. Ја свакако сматрам да смо дужни као позоришни ствараоци да не дамо позоришту да постане комфор или медиј који ће ушушкано и изоловано да креира садржај без да се икоме замјера или да поставља шкакљива питања о реалности. А то позоришта у региону нажалост имају тенденцију, да креирају зицерашки репертоар који је испробан и који функционише и који гледаоцима сервира једно те исто. Што би рекао Брехт – “Умјетност није огледало које одражава стварност, већ чекић за њено обликовање”.

Планови

ГЛАС: Кад смо код рада, осим факултетског усавршавања, какви су Ваши планови даље и шта је у овом моменту кључна преокупација Вашег умјетничког рада?

БУНДАЛО: Поред факултета и постдипломских студија, тренутно сам у фази припремања наредне двије представе које ћу радити. О томе не могу ништа конкретније да говорим, али биће прилике. Поред тога план ми је даље да се усавршавам на пољу позоришта за дјецу и младе. Мислим да је то поље на које се код нас не обраћа много пажње и да је на академијама то поприлично неистражен терен и да је потребно да се едукујемо сви више како би позориште за дјецу и младе подигли на виши степен. Тако да ћу поводом тога, у новембру бити један од учесника свјетске конференције “The next generation residemcy – Sustainability as the future of TCA” која се одржава у склопу “Аssatej Artistic Gethering” у Новом Саду, од стране свјетске организације која се бави позориштем за дјецу и младе – Assitej.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.