Невена Кежић, академска графичарка, о новој изложби за “Глас Српске”: “ПасИја” свједочанство емоција

Овако је разговор за “Глас Српске” започела умјетница Невена Кежић, говорећи о изложби графика “ПасИја”, која ће бити отворена 24. фебруара у великом изложбеном салону Банског двора Културног центра. Ова умјетница прошле године дипломирала је на графичком смјеру Академије умјетности Универзитета у Бањалуци и добитница је плакете Банског двора за 2022/23. годину. Изложба ће бити отворена у 19 часова.

- Изложба обухвата радове настале током основних студија, реализоване у дубокој штампи. Оно што повезује радове поред техничких проблема израде јесте и мотив пса, конкретно хрта, као и поетика коју носе - додаје она.

ГЛАС: Пас је главни мотив на Вашим графикама. Његово оживљавање на дјелима је израз личних емоција. Како бисте описали пут преласка емоција у радове и шта за Вас представља цјелокупан процес?

КЕЖИЋ: Природа умјетничког изражавања увијек носи неки израз, а скоро је немогуће бити равнодушан или објективан приликом рада, емоције долазе непосредно и њихово присуство мотивише потребу да се сублимирају. Неко може да се носи с одређеним набојем емоција, неко не, али увијек се оне изразе. Прелазак емоција у рад не могу и не желим да пратим, често и нисам свјесна шта осјећам, али имам потребу да се неком повјерим па се тако умјесто ријечи деси облик или боја. Касније када се дистанцирате од стања у којима сте дјеловали можете да сумњате у своје мотиве. Поред тога, приступ плочи има тај занатски карактер, који ми сређује мисли, највише се транзиције деси у изради предлошка, а након тога долази до сређивања и опраштања изласком првог пробног отиска.

ГЛАС: Како посматрач може да се идентификује с радовима и каква су то осјећања која потенцијално сусрет с тим дјелима може да донесе?

КЕЖИЋ: Не постоји нека унутрашња конструкција коју треба да тражите у раду да бисте се осјећали уплашено, занемарено, вољено, сигурно или лијепо, то је оно што можете да видите и закључите без лова за симболима. Пас јесте симболичног карактера, али не тумачите њега и нема потребе да се ослобађате неке мистерије у избору мотива, битна су стања у којима се он налази. То су главне паралеле између посматрача и рада.

ГЛАС: У опису рада навели сте да међу псима постајете медијатор емотивних одговора на вањски свијет, те да Ваше реакције полако условљавају односе фигура унутар композиције. Како бисте објаснили?

КЕЖИЋ: Живот у реалном свијету је такав да сте стално надражени ситуацијама око себе, то је нешто од чега вас нико не може заштити, једноставно немате избора. Оно што можете бирати јесу ваше реакције. Свјесна одговорности према својим емоцијама, морала сам стално да радим на одговорима, чија чак ни питања нисам знала, јер такви задаци нису у форми школског теста, често не знате ни зашто реагујете. Тако сам велику одговорност оставила теми којом се бавим и умјесто да ја одреагујем на одређене ситуације реаговали су пси који су постављени у одређене односе у зависности од ситуације. Можете да видите пса који је везан, пса у кутији, додиривање репова. Тако да сам ја међу псима, као међу својим емоцијама само усмјеравам одговоре, а они остају у положају који о томе свједочи.

ГЛАС: Шта је за Вас основни симбол везан за фигуру пса и како бисте рекли да уопште људи доживљавају ту симболику?

КЕЖИЋ: Фигура пса, конкретно хрта, није толико симболична колико је импресивна, можда ту има мог личног симболизма, који сам дала таквој форми по доживљају. Не постоји нека сврха или корист од симболизма овог мотива, више су то предности изузетне форме. Међутим, оно што је мени било занимљиво јесте та контрадикторност између крхкости на први поглед и снаге и виталности у покрету. С друге стране, пас носи општу симболику вјерности и пријатељства која је позитивна, људи лијепо реагују на овај мотив, што ме радује. То је нека природна реакција, једноставно је људски.

ГЛАС: Графички радови које ћете представити публици настали су у периоду од 2020. до 2022. године и рађени су различитим техникама. Када је ријеч о техникама, шта Вам је најдраже и у којој техници бисте у будућим радовима хтјели да се опробате?

КЕЖИЋ: Не могу рећи да имам најдражу технику, постоје технике које више или мање одговарају мом сензибилитету. Највише дјелујем у техникама дубоке штампе, претежно у бакропису и сувој игли. Полако сам се окренула и ка техникама високе штампе. Но, једна техника нужно не искључује другу, тако да ће будући радови бити реализовани у комбинованим техникама.

ГЛАС: Добитница сте плакете Банског двора те награде за графику Академије умјетности у Бањалуци, али и Музеја Козаре у Приједору. Колико Вам награде као младој умјетници значе и колико су подстицајне?

КЕЖИЋ: Награде увијек значе, то је показатељ да је ваш рад препознат и да труд није узалудан. Управо је то препознавање подстицајно, јер је видљивост веома битна. Поменуте награде су ми значајне и драге, то су неке ствари које се увијек памте. Награда не смије постати сама себи циљ и није увијек гаранција за квалитет нечијег рада, али то су ствари којима не треба да се бави један аутор. Битно је да постоји реакција на рад, труд и залагање.

Награде

ГЛАС: Када је ријеч о наградама, да ли је довољно само награђивати умјетнике или је пак битније пружати им сталну шансу за излагање, развој и представљање јавности? Како посматрате излагачке могућности код нас? Шта би на том пољу требало побољшати?

КЕЖИЋ: Битно је да постоји равнотежа, нема сврхе награђивати умјетнике симболично, за излагање као и за награду потребан је рад, који зависи од тога да ли постоје услови за исти. Прије свега требало би почети од тога. То повлачи и питање излагачких могућности, увлачимо се у зачарани круг.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.