Нестанак штампарије Вука Караџића

- Ево, погледајте, то је све што је остало од наше познате штампарије - каже патер Паулус Кођанијан и застаје пред стакленом витрином у једном од ходника мехитаристичког манастира у Бечу, пише “Дојче веле”.

Иза стакла, у мрачном пролазу, назире се стара штампарска машина, прашњава и масна, са великом металном плочом и неколико редова слова. Можда управо она на којој је своја дјела својевремено штампао и Вук Стефановић Караџић?

- Не, то сигурно није та машина. Оне из тог периода одавно су потрошене и продате. Исто се, међутим, десило и са новијим машинама. И њих смо били приморани да продамо у старо гвожђе - објашњава патер Кођанијан.

Па иако се манастир на тај начин ријешио финансијских брига, штампарија одавно није била рентабилна. Продајом и посљедње машине окончана је дугогодишња традиција једне од најпознатијих бечких штампарија.

Посебно важну улогу та штампарија одиграла је у процесу кодификовања јужнословенских језика и тиме формирања националних и културних идентитета народа у том дијелу Европе.

Најпознатија дјела која су штампали бечки мехитаристи свакако су дјела Вука Стефановића Караџића и Петра Петровића Његоша. Дјела тих аутора формирала су на извјестан начин српску културу, али од готово исте важности за језике и културе земаља југоисточне Европе, била су и дјела словачких, словеначких, македонских, чешких, румунских или бугарских писаца и научника.

- У нашој штампарији штампане су књиге на више од 50 језика и то још са почетка 19. вијека. Често су то били преводи Библије, али најчешће рјечници и граматике. Штампарија је била позната по томе што је посједовала разна ћирилична писма, али и многа оријентална. Овдје је, на примјер, штампан први јапанско-њемачки рјечник. Вук Стефановић-Караџић, који је у Бечу живио и радио више од 40 година, овдје је штампао први превод Библије на српски, али и све своје друге важне књиге, први српско-њемачко-латински рјечник, на примјер. Петар Петровић Његош такође је био лично присутан када се овдје штампао његов “Горски вијенац” - прича патер Паулус Кођанијан.

Мехитаристички ред основан је 1701. године у Истанбулу. Основао га је јерменски свештеник Мехитар фон Себасте, јер је желио да штампа књиге битне за јерменску културу, која је у Османском царству била под тешким репресалијама.

Мехитаристи због тога бивају приморани да напусте Истанбул и да се преко Пелопонеза преселе у Венецију, одакле један дио реда 1773. године одлази у Трст. Због Наполеонових ратова, они се 1810. године из Трста селе у Беч, а исте године од аустроугарских власти добијају и дозволу да се трајно населе у главном граду монархије.

Штампање књига за мехитаристе још је у Италији био главни извор прихода, али доласком у Беч обим посла у штампарији расте, јер научници тог доба своја дјела настоје да штампају у центру царства, што им гарантује већи публицитет.

Како имају наклоност Хабзбурговаца, мехитаристи ускоро добијају и ексклузивно право за штампање школских књига у цијелој монархији.

- У вријеме рачунара, наша штампарија једноставно није могла да буде профитабилна. Преко пет година овдје смо имали раднике који нису имали посла, а добијали су плате. Сада више немамо то финансијско оптерећење, а то је за манастир најважније - објашњава патер Кођанијан.

Али зар није велика штета да штампарија са тако богатом традицијом престане да ради и да се потпуно распрода?

- Можда је штета, вјероватно јесте. Али би, такође, било сулудо да због емотивног сјећања на ту прошлост данас патимо - закључује патер Паулус Кођанијан.

Важна дјела

- Најважнија дјела која су штампана у мехитаристичкој штампарији у Бечу су она која су водила кодификовању јужнословенских језика, односно етаблирању тадашњег говорног језика као књижевног - објашњава Гертруда Матинели-Кениг, слависта и историчар на Аустријској академији наука.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.