Непролазни афоризам Васка Попе
Београд - Један од зачетника послијератног модернизма, српски пјесник чији се поетски израз огледа у језгровитом афоризму и пословици, Васко Попа напустио нас је прије 25 година, а иза себе је оставио дјело непролазне вриједности.
Појава Попе у послијератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика.
Језик Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење.
Прве пјесме објављује у листовима "Књижевне новине" и "Борба". Његова прва збирка пјесама "Кора" (1953) уз "87 песама" Миодрага Павловића сматра се почетком српске послијератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје пјесника.
Послије "Коре", Попа је објавио сљедеће збирке пјесама: "Непочин-поље" (1956), "Споредно небо" (1968), "Усправна земља" (1972), "Вучја со" (1975), "Кућа насред друма" (1975), "Живо месо" (1975), "Рез" (1981), као и циклус пјесама "Мала кутија" (1984), дио будуће збирке "Гвоздени сад" коју никад није довршио.
Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући "Нолит" у Београду. Слагањем усменог насљеђа, игара и загонетки Попа је створио посебан пјеснички језик модерне српске поезије.
Један је од најпревођенијих југословенских пјесника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу "Слободно лишће". Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14.12.1979) у Новом Саду.
Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Послије смрти у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига пјесама "Гвоздени сад", затим незавршена цјелина "Лепа варош В", као и круг од пет пјесама под заједничким насловом "Луди Лала".
Из заоставштине потиче још и 19 пјесама, као и књига записа о умјетности и умјетницима "Калем". Године 2002. у издању КОВ Вршац изашла је књига "Румунске и друге песме" гдје су први пут објављене неке пјесме из Попине заоставштине које је он још у младости писао.
Награде
Васко Попа је први добитник "Бранкове награде" за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића. Године 1957. добија "Змајеву награду", 1968. Аустријску државну награду за европску литературу, 1976. награду за поезију "Бранко Миљковић", 1978. додјељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда "Скендер Куленовић". Њему у част установљена је награда "Васко Попа".
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
