Неле Карајлић о рокенролу, о “онда и сада”, себи као писцу

Аутор чувених ТВ серијала „Топ листа надреалиста” (1984-1991) и „Сложна браћа” (1995), као и бивши фронтмен популарне сарајевске рок групе „Забрањено пушење”, присјетио се тих времена када је поп култура била на врхунцу и свијестан је, каже, да готово сви памте тај период као веома идиличан и савршен у сваком смислу.

Наводи да је тадашња поп култура је имала снажну, доминантну улогу и да је то било као право „Периклово доба”, и била је важнија од свега, од економије, друштва, политике, Свијестан је, додаје, да када га људи виде с блаженством се сјећају СФРЈ и његове роле у музици и телевизији.

„Ви мене гледате кроз те наочаре, јер сам ја на неки начин држао кист тог времена, које се данас глорификује. Али да се не заваравамо, био је то период када је било мрачно и владало сивило. Рецимо, од смрти маршала Тита, свака година наредна била је све гора од претходне”, подсјетио је др Неле Карајлић, већ неко вријеме доказан и као књижевник.

Подвукао је да тај период када је он стварао није био гламурозан како га многи памте, већ да је било доста “ужаса”, али и да је култура била “веома пријатна”.

Ненад Јанковић, како гласи право име Др Нелета, сматра да је нејмерљива љепота тада била у филму, музици, да су рок музичари били нешто посебно.

„Сјећам се да смо жељно трчали за новим албумима група Бијело дугме, Идоли или Азра, јурили смо да гледамо нове филмове. Плоче су могле да се купе било гдје, на сваком ћошку и ми смо били пресрећни. Наш свијет су тада чиниле покретне слике - филмови и музика”, истакао је Карајлић.

Онда је упоредио вријеме сада и тада и примјетио како данас, за разлику од тог спокоја, музичар нуди своје албуме преко интернета и на неки начин јури своје фанове, сљедбенике, односно публику, да она купи његове пјесме.

Смета му што је интернет превише доступан свима и није потребна посебна интелигенција да се он користи, док су некада умјетници имали друге намјере.

„Циљ рокера је био да се направи бољи свијет. Са гитаром и четири стиха може да се окрене планета наопачке. То је била наша утопијска слика”, сигуран је Карајлић.

„Утопија је створила бенд Ролинг Стонс, они су ишли ка идеалима, док данас имате нешто што се зове - корпоративни капитализам, који вам показује да је наводно све у реду и да живите у рају. Такав примјер је и управо тржни центар поред нас”, навео је сценариста, писац, редитељ.

Он је рекао да су шопинг молови данас за многе људе као цркве новог свијета, а утопија је данас прилично исмијана, те да је тешко људе убиједити да им тржни центри нису никакав рај.

Након бенда Забрањено пушење, који и даље постоји са другим лидером - пјевачем (Сејо Сексон), Карајлић је отишао у другу групу са режисером Емиром Кустурицом – No Smoking Orchestra и захваљујући том периоду пропутовао је цио свијет.

Онда су се десили познати здравствени проблеми, те је умјетник морао да паузира у музичкој каријери или да је заувијек напусти, што му је јако тешко пало.

„Ево недавно сам прославио 10 година од како ми се десио тај нагли прекид, срце је као осигурач искочило, што је за мене био јасан знак да нешто није у реду, те да морам да прикочим. Онда је та ситуација отворила писца у мени за којег нисам ни знао да постоји”, искрен је аутор свог награђиваног првенца „Фајронт у Сарајеву” (Новости/Лагуна 2014).

Тај роман му је отворио даљи пут ка књижевности и да се размахне са новим делима - „Солунска 28”, која је замишљена као трилогија.

„Питао сам се увијек да ли је музичка каријера могла да ме одведе на стадион Вембли у Лондону, али то нећемо никад сазнати. Онда сам се окренуо писању и учинило ми се као боља идеја него да и даље скачем по бини и лудујем”, испричао је Ненад Јанковић.

Присјетио се периода док је стварао музику са Кустурицом, да су имали хипер продукцију пјесама, да су сваки дан доносили нове нумере, стварали јако много и да се временом све то ипак исцрпијело.

„За разлику од многих умјетности, писац нема никога над собом, осим издавача. Једног пјевача може да повуче гитариста, а њега ће инспирисати бубњар, или ће редитеља неки глумац покренути и обрнуто. Међутим, писац ради сам. Има пред собом бијели папир, односно сада је то бијели екран. Нема ко да му помогне”, открио је писац и ту страну.

Роман „Фајронт република” је стварао три до четири године, толико му је, каже, сазревало у души, а само писање за компјутером је потрајало годину и по дана, када је све сложио.

Име романа није Карајлић дао, већ издавач „Вечерње новости”, а он је желио да буде „Дас ист Валтер”, према култном филму „Валтер брани Сарајево”, али и албуму „Забрањеног пушења” из 1984. године.

„Није то био мој фајронт, већ крај једног времена. Ипак, све описано у мом роману нема шансе да може поново да се деси у нашим животима - рат, рокенрол. Све нам је то донијело једног Кустурицу, Бијело дугме, Надреалисте. Тако да се сам наслов мени није свидио у почетку, али када сам увидио да је наслов у толиком тиражу продао роман, нисам се даље бунио”, духовито је поентирао Неле.

Два наставка у кратком размаку су за сада објављена из друге сфере његовог стваралаштва - „Солунска 28: О новцу и страстима” (2018) и „Солунска 28: О пријатељству и издаји” (2019).

Карајлић је напоменуо да су само адреса улице - Солунска 28 и породица Јанковић која ту живи нешто стварно у романима, док је све остало његова имагинација.

Додаје да је за њега писац мали Бог - он рађа и убија ликове.

Његов прадједа је саградио ту породичну кућу која ће добити ускоро трећи, завршни наставак.

„Други дио ове планиране трилогије је нешто најбоље што сам у животу написао. Ту сам скупио све оно што сам вукао 40, 50 година живота. Јако сам поносан на тај роман. Тек сам почео да пишем трећи дио и један од ликова се зове Др Неле Карајлић. Могу само рећи да ће трећи дио бити још бољи од другог”, закључио је свестрани креативац, који ће ускоро имати премијеру своје најновије ТВ серије, а која је наставак култне „Сложне браће”, али и понеки концерт.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.