Нела Михаиловић, глумица, за “Глас Српске”: Више него икад живимо урнебесну трагедију

Казала је то за “Глас Српске” глумица Нела Михаиловић говорећи о представи “Урнебесна трагедија” која је премијерно изведена у Народном позоришту Републике Српске, а која је рађена у копродукцији овог театра и Народног позоришта у Београду. Представа је рађена по тексту Душана Ковачевића, а у режији Јагоша Марковића.

- Актуелност овог текста иде на душу Душана Ковачевића, који је по мени један од два највећа савремена писца данашњице. При том, мислим на Љубомира Симовића и на њега. Он је неко ко добро познаје менталитет нашег народа. Чини ми се да суштину душе ових народа зна Душан и савремен је увек, изнова и изнова. Пре тридесет година написао је овај текст, много је времена прошло а чини ми се да је текст актуелнији него икад. То говори о Ковачевићевој величини, али и о томе да овај народ не учи на својим грешкама и никако да постане паметнији - додала је она.

ГЛАС: У сржи комада је породица. Данас као да нисмо свјесни колико је важно јединство породице. Колико уочавамо и спознајемо да је породица стуб живота, с обзиром да нам свакодневица намеће неке модерне видове савременог живота?

МИХАИЛОВИЋ: Ето, ту не да нисмо напредовали него смо назадовали. Породица као нуклеус, језгро сваког друштва урушава се деценијама. Дете сам из Југославије, а кад погледам како моја деца расту, а како сам ја одрастала то су огромне разлике у корист мог детињства. Систем вредности се променио и ми родитељи често смо у ситуацији да причамо једно, а да спољни свет деци шаље другу поруку. И тако улазимо у расправу са децом. Њихова питања су ми на нивоу страшних питања, а они постављају реална питања која су производ тренутка и времена. Колико год је технологија донела напредак чини ми се да је много више донела тога што не ваља. Пре свега, нам је донела огромну отуђеност.

ГЛАС: Да, отуђеност некако највише долази до изражаја.

МИХАИЛОВИЋ: Та отуђеност је наравно и у самој породици која је центар, јер најпре се ту дешава, а касније се дешава у школама између деце. Не знам шта су данас дечје колективне игре. Знате оно између две ватре или ластиш. Не мислим да сам старомодна што о томе причам, само сам тужна што наша деца немају привилегију да се на тај начин играју. Технолошки утицај је донео убрзан живот. Ми смо криви, јер одговорност је на нама да нађемо времена за сопствену децу, али овај живот је толико убрзан и сви стално из најбоље намере јуримо да бисмо нешто имали што опет сутра тој деци хоћемо да дамо. А успут заборавимо да им је загрљај, љубав и права реч неопходна да би порасли у праве добре људе. Пре свега добре. О томе је и ова представа и невероватна је коинциденција између ове представе и тренутка који нам се дешава.

ГЛАС: У представи је и дијете и улога породице у његовом животу.

МИХАИЛОВИЋ: Ту је главна улога породица, једно дете које носи тај ген и породично наслеђе о коме говори комад и које је дубоко у нама. Некад га освестимо, некад изађе у невероватним тренуцима и ви се питате одакле то мени. То је тамо неки прадеда, чукундеда, деда имао у свом гену и стигао је и до тебе. Велико је питање да ли ће кругови који се стварају из генерације у генерацију икад престати и шта је начин да то престане. Ова представа је, нажалост актуелна, а с друге стране поставља много питања. Порука комада је да је љубав најважнија. Постоје нека места, режирана од стране Јагоша, која симболишу управо ту љубав. Љубав у породици, љубав између мушкарца и жене, љубав оца и мајке, детета и деде. Љубави као једине која још може да нас спасе па да је чувамо где год да је имамо.

ГЛАС: Љубав нам је једина константа коју треба пратити.

МИХАИЛОВИЋ: Апсолутно, увек је било тако. Није тако тешко знати то, али константно нам измиче. И не причам ово из позиције неког коме је све потаман. Не, и моја деца и ја смо део овог времена и борим се колико могу. Кад би се сваки појединац борио у свом микросвету, а то је његова породица, кад би свако макар мало покушао, можда би нам се то полако прелило и на цело друштво.

ГЛАС: Споменули сте претке. Комад отвара и питање идентитета. Како данас младим генерацијама да градимо идентитет?

МИХАИЛОВИЋ: Неке реченице сам изговарала својој деци кад сам била свесна да оне то не могу да разумеју. Али заговорник сам тога да детету, откад се роди, морамо да причамо ствари за које сматрамо да су праве вредности. Сматрам да ће их кад-тад у животу стићи та родитељска реч која им је утемељила те праве вредности. Једна од тих вредности је и та да морају знати ко су, одакле су, од кога су. Ко им је био деда, а ко прадеда. Где су потекле, на ком то огњишту. То је важно. Рођена сам у Ваљеву, дупло дуже сам у Београду, али кад ме питате ко сам - ја сам Ваљевка. Одатле сам потекла и то нити могу, нити желим да заборавим.

ГЛАС: Многи млади људи, а често и они који одрастају у иностранству немају развијен осјећај за коријене.

МИХАИЛОВИЋ: Да, али ако су им родитељи довољно рано почели о томе говорити, кад-тад ће и они стићи до тога. Можда не сад у овом тренутку кад родитељи то желе, али кад-тад те стигне та вредност ако си од старта учен. Важан је тај темељ. Кућа без темеља не постоји, ни ти не постојиш као индивидуа. Ко си, шта си без тог темеља? А темељ ти је тамо одакле си.

ГЛАС: Како да у овом времену превазиђемо искушења која угрожавају основне људске, моралне вриједности?

МИХАИЛОВИЋ:  Кад средимо базу, кад направимо мир у матици. Не знам да ли деца више уче шта је част, поштење, шта је честитост. Не знам кад сам младог човека чула да изговара ту реч, а то  је нешто на чему смо ми одрастали. То је једна од првих речи за коју знаш шта значи. То је подразумевало бити добар човек, честит, поштен. А колико ћеш стећи, колико ћеш имати, да ли ћеш имати довољно, све је то нешто за шта се бориш. Али ако имаш ове вредности усађене биће ти на крају добро иако будеш мање имао. Изговарам нешто што смо милион пута чули и ништа то није ново. Некад мислим да то делује једноставно, али нам се супротставља свет и вредности које су наметнуте и људи који нам изигравају неке богове. Често мислим да сам у једном великом ријалитију и то већ деценијама и да се неко игра бога с нама. Знате, то питање: Шта је слобода? Слобода је да мислим својом главом. Чини ми се, овде би највише волели не да мислимо као они, него да уопште не мислимо.

ГЛАС: А непрестано се намеће то да смо слободни и да имамо сва права.

МИХАИЛОВИЋ: Ма какви. Па шта је слобода него мислити и имати право да то мишљење кажеш. Ми смо све даље од тога.

ГЛАС: У “Урнебесној трагедији” Душан Ковачевић је исписао и традицију насиља над женама и трпљење жена. Иако живимо у 21. вијеку када се много говори о правима жена како је могуће да се и даље препознајемо у оној реченици: “Ћути и трпи”? Је ли уопште могуће побјећи од ове лоше традиције?

МИХАИЛОВИЋ: Надам се, и то вероватно огромном упорношћу и стрпљењем, које мени лично и јесу шифра у овом свету. Морамо допрети до тих жена које су уплашене, којима је наметнуто да је стид и срамота то што им се десило. А није то срамота, то је њој урадио неко ко не заслужује да дише исти ваздух са њом. То треба освестити у женама, да свака та жена сме да каже, а да не мисли да ће прстом бити упрто у њу. И децу упознавати са тим, да су то могућа сценарија, како се реагује тада и шта се дозвољава, а шта не будућем партнеру.

ГЛАС: Глумили сте много женских ликова Душана Ковачевића, проналазите ли се у њима?

МИХАИЛОВИЋ: Кад би ме неко питао чије ликове највише волиш да играш, рекла бих да су то његови ликови зато што те жене органски осећам. То је магична моћ његовог пера и познавања овог менталитета. Међутим, није то само овај менталитет. “Урнебесна трагедија” игра се и по Европи, јер третира теме које су свуда актуелне. Није се нама ово овде десило од нас. Цео свет је у тим истим мукама и проблемима.

ГЛАС: А нама се чини да су у неким земљама системи уређенији.

МИХАИЛОВИЋ: Да, али није тачно. Неки су системи на неком другом нивоу уређенији од нашег, али су још урушенији по питању насиља, вршњачког, а и насиља у породици.

ГЛАС: За улогу Данице из “Балканског шпијуна” добили сте бројне награде. Она није обична жена. Није ли кроз Даницу приказана сва суровост живота и жене у њему?

МИХАИЛОВИЋ: Вероватно да. Рећи ћу вам, одрастала сам у кући у којој је владао патријархат. Али мислим да суштински увек влада матријархат, јер мислим да жена јесте стуб. А кад је стуб? Стуб је кад да простор мушкарцу да ради оно што он треба да ради. Зна се шта мајка држи. Матријархат у смислу, жена је та која држи базу, то огњиште и храну, децу око себе, то огњиште. Важно је да се окупљамо око трпезаријског стола, ако не може сваки дан, онда макар једном недељно. То жена држи на окупу. Треба све на прави начин поставити уз сва права и моја, да радим и да зарађујем, да изађем, али и његова права. Кад све то тако функционише онда је добро.

Свој на своме

ГЛАС: Представа је рађена у копродукцији Народног позоришта Београд и Народног позоришта РС. Колико је важна сарадња културних институција у региону?

МИХАИЛОВИЋ: Веома је важна. Ми се привикнемо на наше окружење и почнемо да подразумевамо да је неко даровит. Битно је да се мешамо и то се све чешће дешава, посебно у серијама, што ми је драго. Николина Фригановић, Жељко Еркић и Љубиша Савановић величанствени су глумци. Не причам то само у Бањалуци, то сам и у Београду рекла. Велика ми је част што сам играла с њима, а да не причам о томе да много волим Бањалуку. Овде се осећам као свој на своме. Овај народ је толико љубазан и диван. Једва сам чекала да дођем и стално размишљам какав је ово народ, мој народ. Поносна сам што смо ми тај исти народ. Кад се склопи екипа, глумци одавде и из Београда, такав редитељ, такав текст па то је сјајно.

Најаве

ГЛАС: Хоћемо ли Вас гледати ускоро у новим серијама и филмовима?

МИХАИЛОВИЋ: Настављају се “Калкански кругови 3”. На јесен очекујемо премијеру “Хероји Халијарда” Радоша Бајића. Након премијере биће и серија.

ГЛАС: “Калкански кругови” су унијели свјежину у српску кинематографију.

МИХАИЛОВИЋ: Да, зато што су нашли тему која није толико присутна па је ново и другачије и одмах се људи радују томе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.