Недељко Николин Кајиш: Знам ја нас... Језик, духовна светиња народа
Језик је највећа духовна светиња једног народа, ризница његовог памћења, његово искуство, његова звучна домовина, другим ријечима: његово укупно историјско и духовно биће.
Дошло је неко друго вријеме. Пожељно је стидјети се свега свога, па и језика. Зато га прљамо и мијешамо са туђим. А то се тешко да спојити у једну цјелину. Мање и слабије се увијек повлачи у корист већег и јачег. Али то никако не значи да је веће и јаче боље, и корисније по нас. То да је наш језик мање познат у свијету - јесте чињеница, али никако и да је лошији, површнији. Шта је то што се њиме не може исказати?
Присуство квалитета и љепоте, у њему, било је примјетно увијек. Ту чињеницу је, с почетка 19. вијека, давно објелоданио Европи и француски путник Ами Буе, који истиче да је српски језик моћан, односно да се с њим може рећи све што стане у један живот. Буе то поткрепљује цитатом путописца Вијале де Сомијера: Српски језик је богат, снажан и складан. Он пристаје подједнако у устима оба пола и употребљава се подједнако срећно за опијевање сласти љубави као и великих подвига и крвавих трофеја бога Марса. Он сједињује у себи ритам и мјеру, звучан је, племенит, ораторски, вехементан (силовит, буран, необуздан). Једном ријечи, то је језик хероја исто толико колико и језик говорника.
Вук је негдје у народу записао: Три су ствари чим се народ брани: бистар језик бистра говорника, оштро перо мудра учењака и мач бритки челична јунака. Није народ случајно ставио језик на прво, а мач на посљедње мјесто. Није мој народ некад био безуман, манит; знао је шта ради. Знао је да је језик његова кућа, и да, ако га нема тамо - нема нигдје.
Језик је највећа духовна светиња једног народа, ризница његовог памћења, његово искуство, његова звучна домовина, другим ријечима: његово укупно историјско и духовно биће. Вук, Његош, Андрић... служили су се српским језиком, и, видно је то, постигли велике резултате. Јека Вукових дјела још одзвања у нама. Његош нас подучава и дан-данас. Андрић је мјерна јединица писмености... Журим да кажем да кроз њихова дјела нису говорили само они, већ и народ. И да нису зборили на туђем, већ на своме језику. И попели су се на високо. А пењати се смије, и може, једино сопственим ногама (својим језиком). То значи да српски језик има моћ и љепоту. Моћан је по томе што пружа могућност да убиједи у истину, која није баш увијек ни пријатна. А бити убијеђен је исто као и бити побијеђен. Зашто? Зато што онај ко се може убиједити исто тако се може и наговорити (побиједити).
Мене је Андрић успио убиједити да је све оно што је писао у својим романима - истина. И академик Љубомир Симовић, текстописац филма "Бој на Косову", исто тако, Ћосић у "Времену смрти" итд. (Добра поезија треба и моћан језик, а не само стил). Ја других истина о тако давним временима нисам ни имао. То су драгоцјени судови. Не толико што су ти људи "вични перу", већ што су вични језику мени разумљивом, и срцу милом - српском, и писали стилом мени прихватљивим, и души љековитим - народним.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
