Недељко Николин Кајиш: Знам ја нас... Господе, опрости им, не знају
Смијем ли вјеровати жељи да ће ово "лудило" мог народа проћи и да се неће туђи језици, изнова, примати тако лако на душе људи ове земље, коју је захватила још једна болест - помодарство? Хоћу да се надам, јер се с надом "лакше" живи.
Слушајући поједине политичаре, често се питам како је могуће толико говорити, а ништа не рећи? (И овдје извињење ријетким изузецима). Радије бих био чобанин па да ме разумију овце, него говорник да ме не разумију људи. Са политичке говорнице искусни "политикант" у своје излагање, љутом муком, завлачи и латинску изреку: "Cornix cornici oculos non efodiet".
Мало је оних који су га разумјели... Да је то рекао својим језиком: "Врана врани очију не вади", сви би знали шта је, и што је, хтио рећи, али, авај, тад би, мисли тако ОН, "испо сељак". (Уз извињење честитој господи која живи на селу).
О Господе, опрости му не зна шта чини...
Прича је спона између "Ја" и "Ти", "Мене" и "Вас", "Овог" и "Оног"... Они ту истину одбацују, не виде, не уважавају. И у образовању је слична ситуација: "курикулум, корелација, рецепција, сертификат, силабус, перцепција, инклузија, конвергентно, ментор, коректура, емеритус, акредитација, креативност...
Није ни народ безгрешан у прљању и губљењу свог језика. И он, здушно, учествује у његовом "арчењу", ни сам не знајући куда ће га то одвести. "Ин, кул, ОК, ћао, парти, кулирај, игнориши, хај, пиаро, хелоу..." ријечи су које су се удомаћиле у народу, поготово у млађој популацији. На једној нашој ТВ, гошћа објашњавајући неку ситуацију, између осталог, каже: "... Ако је то урадио намјерно, онда је океј, а ако није - е, ондак - није океј.
О Господе, опрости јој не зна што тако говори... Не зна ни она. Смијем ли вјеровати жељи да ће ово "лудило" мог народа проћи и да се неће туђи језици, изнова, примати тако лако на душе људи ове земље коју је захватила још једна болест - помодарство? Хоћу да се надам, јер се с надом "лакше" живи. Велики Меша (уз његов хипокористик боље одговара придјев велики, него презиме, које се, већ топи и нестаје), у својој "Тврђави" рече: "Волио бих да живим с лажном надом, него са сигурним безнађем"...
Шетајући Господском улицом примијетио сам натписе: TERRANOVA, CALLIOPE, GHETALDUS, OFFICE SHOES, MARCONNE, ZEPTER, SPRINGFIELD. FRATTELI, UNITED COLOUR OF BEMETTON, UNICREDIT BANK, ZJEN JIE, AZEL FRANCE ...
Свега има - само српског нема. Стиди ли се то Господска (и друге улице, наравно) свог језика, језика који ју је погосподио? Можда је увидјела да нису у истој равни; да је језик њених предака ружи, нагрђује и спутава ка "прогресији" сваке врсте, ка Европи. Може ли то бити? Може, кад се мисли као "они - једно је господског соја а друго сељачког." Да животу нађем противника, свратим у посластичарницу CITADELU. Тамо ми нуде: Sacher торту, Schwarzwald торту, Cheescake... Cappuccino. Напад на разум. Нека ми и даље горког живота; не слади се он свачим и по сваку цијену.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
