Недељко Ковачић, режисер, за “Глас Српске”: Вера одважна жена у мушком свијету

Као једна од најзанимљивијих а најмање познатих прича из историје обавештајних активности на нашим просторима издвојила се управо прича о животу Вере Пешић.

Овако је разговор за “Глас Српске” започео режисер Недељко Ковачић, који тренутно снима филм “Вера”, а у којем главну ролу игра Јована Стојиљковић.

- Рад на истраживању материјала, писању сценарија и припреми пројекта трајао је преко две године, уз велику помоћ стручног консултанта генерала Светка Ковача и косценаристкиње Кристине Ђуковић - додаје он.

ГЛАС: Каква жена је била Вера? И зашто, из данашњег угла, деценијама након завршетка Другог свјетског рата сматрате да је важно да прича о њој, претворена у фикцију чији темељ су историјске чињенице, буде оживљена и направљена?

КОВАЧИЋ: Вера Пешић је била жена чији је живот и пре 80 година био обавијен мистеријом - захваљујући природи посла којим се бавила, подаци о њој били су противречни и непотпуни још и тада, а камоли са оволике временске дистанце. Оно што смо препознали као важно и занимљиво за савремену публику је прилика да се исприча пре свега једна женска прича из епохе – нешто што је ретко виђено до сада у домаћој продукцији, прича о жени која је, бивајући ослобођена идеолошких опредељења, радила пре свега из личног интереса, храбро и домишљато пливајући у једном веома тешком историјском тренутку на овим традиционално патријархалним просторима. У том смислу, њена прича је по многим својим елементима актуелна и данас, и надамо се да ће управо женски део публике то препознати.

ГЛАС: Осим што је ово прича о четворострукој шпијунки, у једном разговору навели сте да је ово и њена лична прича, односно, да је фокус и на њеној интимној, психолошкој драми. Гдје се преклапају те линије и колико је пажње посвећено њеној личности с психолошке стране?

КОВАЧИЋ: Дакле, имајући на располагању нејасне и недоречене чињенице из архивских докумената, одлучили смо се да направимо романсирану причу која се у једном моменту нужно одваја од фактографије следећи драмску логику како би направили кохерентну филмску причу. Тако смо пронашли начин да Веру објаснимо, оправдамо и одбранимо пред гледаоцем, што је неопходно у стварању драмског дела, ма какав био протагониста – и оформили је не као фаталну жену или заводницу, већ као интелигентну и одважну девојку која је пре свега покушала да преживи у врло тешким околностима.

ГЛАС: Филм је, у ствари, мјешавина шпијунског трилера и психолошке драме? Колико је тешко или лако направити прави баланс између тога?

КОВАЧИЋ: Истина, у причи коју причамо постоје елементи и ратног историјског филма, и трилера и мелодраме - а покушали смо да свему приступимо и са здравом дозом ироније и хумора. То је један занимљив микс ког није лако избалансирати, али надамо се да ће крајњи резултат показати да смо успели у томе.

ГЛАС: Ово је Ваш први играни филм, али, што се тематике тиче, један од новијих пројеката на којем сте радили, а који је посвећен историјским личностима јесте и играно-документарна серија “Јованка Броз и тајне службе”. Колико је та прича Вама била важна и какав одјек мислите да је оставила на гледаоце?

КОВАЧИЋ: Драго ми је што је серијал о Јованки Броз постигао веома добар успех и био запажен у мери која није уобичајена за такве телевизијске форме. Мени лично је то била једна врло битна прича за испричати, јер је и Јованка, иако на сасвим другом крају историјског спектра и другачије судбине од Вере Пешић, такође пример једне снажне жене која је покушавала да се избори за своје место у мушком свету и идеологијама 20. века на нашим просторима.

ГЛАС: Да ли је хиперпродукција у свијету филма и телевизије добра или лоша, када се осврнемо на тренутно стварање серија и филмова у Србији, али и у остатку свијета, на већим тржиштима?

КОВАЧИЋ: Сматрам да у хиперпродукцији нема ничег лошег - из квантитета увек нужно произиђе квалитет, што важи и у свету и код нас. Док се навике гледалаца мењају кроз стримовање и бинџовање садржаја, велике светске продукције су ушле у оно што је одавно названо “златним добом телевизијских серија”, а у Србији је управо већа производња омогућила да најзад и домаћа продукција дође до креативне разноликости и квалитативних помака који нису били могући у време док се мање снимало.

ГЛАС: Како посматрате разноликост садржаја који из тога сада настају и да ли мислите да постоји претјеривање, односно, нека врста опсесивне жеље да све буде екранизовано?

КОВАЧИЋ: Повећана продукција нужно ствара повећану потражњу за занимљивим садржајима - било оригиналним, било заснованим на литератури или историјским причама. Опет, и овде сматрам да је реч о позитивној појави, посебно на нашим просторима, који не да немају мањак, већ управо имају чак и вишак занимљивих особа и догађаја из наше, срећом или несрећом, богате и узбудљиве историје, који заслужују да буду екранизовани.

Стриминг

ГЛАС: Да ли биоскопи тренутно живе пуним плућима или су можда прилично угрожени (или тек треба да буду) стриминг сервисима којих је све више?

КОВАЧИЋ: То је питање које нема лак одговор. Лично, чини ми се да је класични биоскоп каквог смо познавали отишао у историју. Филмска продукција ће се све више померати у правцу извесног двојства између скупих популистичких трансмедијалних садржаја који се гледају у мултиплексима у тржним центрима и сцене која се назива фестивалском, независном или арт, а која ће временом у културном пејзажу добијати место какво данас имају џез или опера, односно биће један “џеп” за одређену нишу публике. У том смислу, стриминг сервиси, који су наследили класичну телевизију са својим серијским садржајима, можда су и последње уточиште оног што смо знали као мејнстрим филмски садржај, који може имати и комерцијалну и уметничку вредност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.