Небојша Дугалић за Глас Српске: Умјетност се догађа мимо награда
Осећам неку чудну блискост са овим менталитетом. Република Српска и Бањалука су ми на необјашњив начин посебне.
Сви су ти подаци о страдању нашег народа на овим просторима застрашујући и не може човек да не осећа дубоко саосећање и поштовање према тој количини страдања и патње, а народ је опет остао свој и достојанствен. Надам се да ће тај витализам остати жив и да ће он победити шта год се дешавало.
Испричао је ово у интервјуу за "Глас Српске" београдски глумац, режисер и професор глуме Небојша Дугалић, који је ових дана посјетио Приједор како би присуствовао Светосавској академији. Дугалић је говорио и о свом односу према многобројним наградама које је добио те гостовањима, својим студентима и својим "скривеним талентима".
* ГЛАС: Много пута сте из различитих разлога гостовали у Републици Српској. Не кријете да се на овим просторима осјећате као код куће. Шта вас то веже за наше крајеве?
ДУГАЛИЋ: Овај простор доживљавам на неки начин као свој. Имао сам прилику да често гостујем у Бањалуци и на неки необјашњив начин, од првог мог професионалног доласка на ове просторе имам осећај да сам овде као код куће, прихваћен као код неког рођеног. Осећам неку чудну блискост са овим менталитетом. Једну представу сам овде и режирао и гостовао разним пригодама, имам доста пријатеља, родбине, а један мој пријатељ са класе је овде професор глуме. Република Српска и Бањалука су ми на необјашњив начин посебне. Сви су ти подаци о страдању нашег народа на овим просторима застрашујући и не може човек да не осећа дубоко саосећање и поштовање према тој количини страдања и патње, а народ је опет остао свој и достојанствен. Надам се да ће тај витализам остати жив и да ће он победити шта год се дешавало.
* ГЛАС: Колико сте генерација студената до сада испратили и колико Вам значи педагошки рад будући да томе дајете предност у односу на друге Ваше ангажмане?
ДУГАЛИЋ: Тренутно радим са петом генерацијом и до сада је било седамдесетак студената. Разлог зашто је професура или педагогија била та која је превагнула у односу на моја друга бављења је чињеница да се у тој ситуацији човек нађе у прилици да може својим пуним ангажманом без остатка, без компромиса заиста да пренесе најбоље од себе неком другом. То није случај ни у позоришту ни на филму ни у другим облицима бављења том уметношћу. У том периоду ти млади људи су, осим што су даровити, гладни и жедни знања и свим својим чулима отворени да упијају знање и то је једна посебна ситуација. Има тих радости и у позоришту и на филму, на радију, али нигде толико потпуно и целовито као на факултету.
* ГЛАС: Поред глумачког, откривате постепено и друге своје таленте које сте, како изгледа, вјешто скривали од публике, такав је случај и са музиком, сликарством...?
ДУГАЛИЋ: Први свој дар који сам открио била је музика. Музиком сам почео да се бавим од седме-осме године и тада сам схватио да јако брзо могу нешто да поновим, да научим песму па сам на татиним фрулама учио да свирам. Кад он није био код куће, налазио сам те његове инструменте и сам по слуху сам налазио те тонове и тада сам схватио да је то моја страст и моја способност. После тога сам открио сликање као неки свој простор изражавања и дуго сам мислио да ће сликарство бити неко моје опредељење. Пошто сам исто тако препознао да кад нешто видим лако могу да прецртам на папиру и то ми је била велика младалачка страст. Онда се тек позориште показало као неки простор који обједињује све те неке потенцијале, које сам ја осећао као своје и то је био разлог зашто сам се определио за глуму. Све те своје таленте сам открио јако рано, а онда сам пустио да се током мог уметничког пута саме околности отворе кад буде време и тако је и било. Тако сам тек пре неколико година заиграо и неком мјузиклу у Позоришту на Теразијама, иако сам знао да ја те способности имам одраније.
* ГЛАС: Управо сте се вратили са турнеје на којој сте били, између осталих и са Миланом Гутовићем. Колико Вама значи та сарадња, будући да многи кажу да је свака његова глумачка креација за колеге мали час глуме?
ДУГАЛИЋ: Неколико пута смо сарађивали у представама и са њим је бескрајно забавно радити пошто је Лане Гутовић изузетно духовит човек. Са њим је јако занимљиво и путовати на гостовања и играти представе, јер он увек има потребу да сваку представу некако учини посебном због личне потребе да њему буде у животу забавно и духовито и он то некако успева да пренесе и на гледаоце и на сараднике. Баш смо сад имали једну велику турнеју по Америци, Канади и Аустралији и провели смо скоро три месеца заједно и то је било уживање. Кад се глумци нађу на сцени онда је то и узајамно учење и суштина глуме је и заснована на узајамној игри. Сви ми научимо једни од других у мери у којој смо једни другима инспиративни за то поигравање на сцени. Волим да играм са њим, а и он са мном, јер имамо и сличан смисао за хумор и сличан сензибилитет. Обично комичари то нису, а он је врло смешљив човек на сцени и када њега засмејете на сцени, он је необуздан.
* ГЛАС: Напоран рад и одрастање и грађење кроз умјетност донијело је и много значајних награда. Међу бројним признањима су и "Златни витез" и то четири пута, четири "Зоранова брка", три "Стеријине награде"... Колико Вам послије толико признања, она и даље значе?
ДУГАЛИЋ: Награде су значајне као нека врста јавног признања, али ја сам увек имао проблем са тим, јер никад нисам знао да их примим како треба. Увек сам размишљао о томе шта човек треба чинити кад добије награду, како захвалити онима који су вас наградили. Сваки стваралац зна да све оно најбитније што се догађа у стваралаштву се догађа мимо те награде, сав онај труд око рада на представи, креирања улоге, то све је један напоран труд. Увек сам се сналазио уз помисао да су награде нешто што је пролазно и што једног дана постане занимљива, лепа биографија. Пошто се обично постидим да ме људи награђују и борим се са тим како да сакријем стид, а онда сам у разговору са једним стручним лицем открио другу страну награђивања. Схватио сам да морате да научите да поштујете то што вас је неко наградио и тада сам схватио да колико год се човек трудио да остане скроман и колико год награда имао, важно је имати одређен однос према чињеници да су то неки људи вредновали и да то за некога нешто значи.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
