Небојша Дугалић, глумац, за “Глас Српске”: Кратко смо на земљи, бесмислено је сијати раздоре и мржњу

Казао је то у разговору за “Глас Српске” глумац Небојша Дугалић говорећи о умјетности, садашњим и прошлим временима, те о улогама у серијама и филмовима које се тренутно снимају у Србији. 

- Занимљиво је да је Токин, главни јунак филма “Буди бог с нама” четири године пре него што је у Америци изашла прва званична филмска критика, већ писао филмске критике. Често је то код нас тако - додао је Дугалић.

ГЛАС: У поменутом филму глумите Јосипа Броза Тита.  Какву слику културе и умјетности ће нам представити овај филм? Можете ли успоставити паралелу са ситуацијом на тим пољима некад и данас?

ДУГАЛИЋ:  Послератна времена су била другачија, на неки начин  су била осетљивија зато што су после те извојеване победе кренула подозрења и процене ко је подобан ко није, ко је на линији партије, ко није, ко је за државу, ко против. И онда је кренуо обрачун са онима за које би се наслутило да представљају претњу по систем. Када је реч о уметности то је било утолико деликатније што је  Јосип Броз волео да гледа филмове. Он је сваког дана гледао најмање два филма. У његовом музеју постоји и једна књига  евиденције о томе шта је тачно ког дана и у колико сати гледао. То су хиљаде филмова које је у својој пројекционој сали гледао. Филм “Буди бог с нама” говори о нашем раном синеасти Токину који је био филмски ентузијаста и који је ни из чега почео да ствара филмове.  Он је покушај да се исприча прича о том раном ентузијазму, о изворној љубави према филмској уметности  и шта је оно са чим се та љубав и уметност суочавају када се стваралачки ентузијазам суочи са животом.

ГЛАС: Тренутно снимате серију “Време зла” у којој играте једну од главних улога. Какав је лик Боре Пуба? Колико је значајно данас приказати догађаје који су средином прошлог вијека довели до грађанског рата и рађања социјалистичке Југославије?

ДУГАЛИЋ: Бора Пуб је човек који је у предратно време био заменик министра и који је служио у самом врху државе, али као и читав народ и он је био затечен тим бурним променама. Међутим, намера серије је да изнутра прати судбине малих људи који су стицајем околности седели на неким одговорним местима у то доба. То је слика појединачних судбина, јер у таквим временима људи се непрестано затичу пред немогућим изборима поготово ако седе на одговорним државним местима. То увек подразумева дилеме, изборе између државе и породице, и показује шта се мора жртвовати у игри коју је започео неко други,  коју ми нисмо ни желели ни хтели, али ето, просто смо ту где јесмо. То је прича свачијег појединачног страдања, јер свако се на одређен начин затекао у ономе што није желео и онда је био принуђен да се бори за голи опстанак и да вага шта је одговорно, шта морално, шта људски, шта родитељски, шта је оно што треба и што је могуће чинити у таквим временима. Ријеч је о драми која се нажалост стално догађа на нашим просторима, јер смо вековима уназад на  опасној ветрометини и готово да нас је немогуће заобићи кад год велике силе ратују. Географски смо хендикепирани, ту смо где јесмо и не можемо се склонити у страну и проћи  безболније, јер смо на путу великим силама.

ГЛАС: Серија “Жигосани у рекету” говори о другој шанси за проналажење среће и пријатељства. Како не прокоцкати другу шансу? Како препознати правог пријатеља?

ДУГАЛИЋ: С једне стране је то прича, не само о другој шанси, него генерално о шанси. О томе да је човек, колико год му се чинило да је непрестано у проблемима, истовремено и у новим шансама. Серија је покушала да ослика на које све начине, којим средствима и каквим трудом можемо изборити могућност за неку другу, трећу, пету шансу, јер све док желимо да препознајемо шансе имамо неке шансе. Ова прича је све време динамична. Чак и када су се бивши пријатељи изборили за нову шансу за пријатељство њихов однос је и даље динамичан и проблематичан, али они се некако труде да увек изнова докажу истинитост тог пријатељства и блискости. Некад то буде могуће, некад не. Неки односи се окончају мимо воље актера тако да је то прича о разноврсности живота и о томе да можемо имати шансу, али и о томе да постоје тренуци када нема прилике за другу шансу. Поручује нам да треба да се трудимо да налазимо нове шансе чак и онда када нам се чини да их нема.

ГЛАС: Да ли је било тешко ући у лик Станоја Милојевића којег глумите у серији “Државни службеник”, како гледате на људе који држе конце у својим рукама?

ДУГАЛИЋ: Био је то  занимљив и инспиративан глумачки задатак зато што је лик Станоја Милојевића комплексан и уколико бисмо рекли да је он човек који држи конце у својим рукама не бисмо га сасвим прецизно одредили. Нама, који посматрамо са стране, увек се чини да постоје људи који држе конце у рукама, а када се завири у њихову интиму и међуљудске односе видимо да унутар тог простора који нама изгледа као простор моћи постоје турбуленције, противречности и рањивости. Тај систем изнутра је прилично ломљив и осетљив, иако је задатак система да буде гарант сигурности, да одржава нешто што је питање државне безбедности  и људи који ту живе. Они између себе често су у ситуацијама које су безизлазне. Често морају поступати по налозима са стране и правити немогуће изборе, јер седети на таквом месту значи бити одговоран да правиш одређене изборе које ниси желео. Често то значи да мораш бирати између два зла, од којих никад не знаш које је мање, и то је оно што је драматичност тог система. Иако у том систему лете главе и нестају људи, ми смо се кроз ту причу трудили да погледамо све скривене кутке, да видимо одакле допиру све те понорнице, каква је то мрежа и сплет околности који тај простор државне безбедности чине тако сложеним и драматичним. 

ГЛАС: Култура и умјетност су у посљедњих годину  дана претрпјеле велике губитке. Напустили су нас велики умјетници. Како је све то утицало на Вас?

ДУГАЛИЋ: Ова година је  била претужна јер су отишли људи који су били нека врста амблема целог овог нашег поднебља. То су били људи за које смо од малих ногу веровали да не могу никада да умру. Напросто су то  фигуре уз које смо одрастали. Они су били сведоци некаквих живота и судбина и заиста су носили нешто од тог духа бесмртности захваљујући чињеници да су били изузетно даровити и креативни ствараоци. Кад вратим поглед уназад и кад се присетим свих људи који су отишли, не само у овој години него и претходних десетак година, не могу да верујем да нема  Пере Краља и Бате Стојковића са којима сам имао прилике да проводим предивне дане и делим незаборавне тренутке. И даље ми је несхватљиво да их нема, да се не дружимо. И сада кад одем у “Атеље” мислим да ће однекуда извирити Пера Краљ. Они су настањени у нама на један потпуно неуклоњив начин. Утолико је тужније, али с друге стране и утешније за ствараоце јер човек може да верује да то што се трудио и што је стварао током живота није било залуд. Да је оставило траг који ће некоме значити.

ГЛАС: Недавно су напади на глумце Секу Саблић и Драгана Бјелогрлића узбуркали српску јавност. Какав је Ваш став о томе?

ДУГАЛИЋ: Постоје теме на које човек може само да замуцкује, јер је у таквој неверици шта се све може изговорити без икакве одговорности, без трунке осврта на то о коме је реч и зашто се нешто проговара. Као да смо као људи сви заједно погубили сваки обзир према било чему. То је само једна од појава, има много  тога таквог и сличног и ту не бих глумце издвајао као повлашћене људе. Многи су прозивани на разне начине, немогуће је да глумци остану изван тог вртлога. Ми у таквим ситуацијама имамо два избора. С једне стране можемо осуђивати такве поступке и мислим да они и јесу за осуду, али с друге стране много је паметније да сви заједно прије свега себи упутимо апел за мало добре воље. Није сукоб, није блаћење, није пљување и узвраћање на то једина опција. Хајде да се сетимо да свакога дана имамо 8.000 заражених људи, да дневно умире по 60 људи. Хајмо сви да се смиримо пред том чињеницом да нас можда неће бити за коју годину, ако се ова пошаст не заустави. Ми као људи заборављамо да смо смртни. Када ствари тако поставимо онда постаје ирелевантно ко је кога прозвао и увредио. Кратко је време које проводимо на земљи, па хајде да га учинимо што је могуће лепшим, да не сејемо раздоре, мржњу и прозивке. Све то буде и прође, неко од тога профитира, али хајде да мислимо да треба да нам буде лепо у животу, да некоме помогнемо, да нешто учинимо што ваља, а не да само мислимо кога ћемо повредити и како ћемо одговорити ономе ко нас је повредио.

ГЛАС: Недостаје ли Вам позориште, будући да тамо имате запажен број улога и да сте омиљени код публике, а с обзиром на то да је пандемија спријечила рад театра?

ДУГАЛИЋ: Позориште је нешто због чега смо сви желели да се бавимо овим послом и то је оно што је најинспиративнији креативни простор за глумца будући да се приликом рада на представи посвећује много времена, да се бавимо креацијом и нијансама, што на снимањима често није могуће. Позориште јесте стало, многи људи који нажалост не снимају и којима је то једини извор прихода су у огромном проблему. С друге стране хвала Богу колико толико се одржава континуитет снимања па и буде посла за глумце који су овом ситуацијом претрпјели озбиљан удар. Ми смо д много пута били у кризним ситуацијама када је било немогуће замислити да позориште може опстати. Сетимо се само 1993. године, те инфлације и потпуног обесмишљења сваког рада и труда. Но, постоји неки витализам у човеку, нагон да преживи па свако преживљава у оквиру свога дара и способности. Глумцима је уметност језик преживљавања. Верујем у снагу језика и верујем да ће позориште и уметност, без обзира на тренутну ситуацију, као и у свим претходним случајевима наћи начин да преживи и да опстане.

ГЛАС: Којим књижевним дјелима се враћате у оваквим ситуацијама?

ДУГАЛИЋ: Од почетка ове кризне ситуације схватио сам да колико год је тешко, свако време нуди могућност да буде искоришћено на  добар начин. С обзиром на то да имам много више времена на располагању, него што сам навикао, схватио сам да је ово прави тренутак да се вратим неким књигама и  окренем се онима које дуго планирам да читам, те да истражујем теме које ме одавно занимају. Увек читам истовремено неколико књига зато што када се вежем за неку тему волим да је ишчитам из више различитих визура и позиција. Консултујем разне ауторе на различите теме, јер у литератури волим  да правим компаративне увиде унутар епохе и да увидим колико је свака од њих разноврсна. Волим да видим какве је све путеве одређена епоха проналазила до свог језика у било којој уметности. Волим да имам паралелне погледе на различита кретања.

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наредни период?

ДУГАЛИЋ: Одустао сам од сваког планирања, јер у последњих неколико месеци није било могуће направити било какав план. Остављам да се се ова ситуација сама од себе смири, да ствари дођу на своје и верујем да ће се временом све вратити у нормалан колосек и да ћемо кренути тамо где смо стали.

ГЛАС: Вријеме је празника, шта бисте поручили нашим читаоцима?

ДУГАЛИЋ: С обзиром на епидемиолошку ситуацију пожелео бих да сви заједно опстанемо и преживимо, да пустимо да нас ова олуја мине и да останемо живи и здрави. Желим свима да се радују и да схватимо да то што смо на земљи има смисла само у оној мери у којој смо нешто даровали другоме и да је то једина истинска животворна радост. Важно је да се сетимо да смо одговорни и да се трудимо  да будемо дародавци.

Млади

ГЛАС: Како је радити са младим глумцима? Да ли је њима данас теже или лакше у односу на вријеме када сте Ви почињали?

ДУГАЛИЋ: Свако време је на специфичан начин тешко. Никада није било лако бавити се овим послом. Кроз последњих 30 година, колико памтим професионално бављење глумом, видео сам да су се околности мењале по питању односа према овој уметности, по питању односа према послу и могућностима за посао. Било је бољих и лошијих периода. У сваком времену се из генерације у генерацију појављивала нова гарнитура млађих уметника који су доносили нешто ново и свеже. Охрабрујуће је кад видите да нека традиција наставља да живи у новом свежем замаху. Имао сам срећу да у неколико последњих сарадњи увидим да се међу младим глумцима појавио завидан број даровитих и озбиљних ствараоца који су на добар начин посвећеници свога посла. Стало им је да преиспитују своје могућности и снагу језика, да што дубље проговоре из себе, да буду што бољи. То је заста драгоцено, јер без тог порива ниједно стварање нема много смисла.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.