Мухарем Баздуљ, писац, за “Глас Српске”: Живимо у епохи нестанка објективног вредновања

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник, преводилац, новинар Мухарем Баздуљ о свом најновијем роману “Посљедњи мушкарац”, који је недавно објављен у издању београдског “Вулкана”.

- Најприје сам имао идеју да на том трагу напишем кратку причу, али асоцијације су се низале и низале па се десило да имам довољно материјала да склопим роман. Он се рачва у два тока: један прати докторку Адамовић, Сарајку која је раних деведесетих као тинејџерка отишла у Беч, тамо завршила медицину и специјализирала гинекологију, док други на псеудоесејистички начин описује свијет у којем се мушка дјеца више не рађају - додао је Баздуљ.

ГЛАС: У којем смјеру би отишла цивилизација када би се наведена фикција у ствари и остварила? Да ли Ви, као стваралац дјела, на стварање такве фикције гледате као на својеврсно упозорење свијету на могуће исходе?

БАЗДУЉ: Чињеница је да је историја човјечанства у посљедњих стотинак година у социјалном смислу, а нарочито на Западу, темељно одређена еманципацијом жена. Мој роман донекле тај тренд води до његове потенцијалне крајње консеквенце. Наравно, кључна ствар у свему томе је форма: ради се о роману. Како каже Кундера, роман је истраживање постојања. Као што у класичном роману писац смјешта фиктивне ликове у фиктивне ситуације, тако и ја у овом роману радим исту ствар, с тим што успут мијењам и правила игре унутар оквира у којем се радња догађа. Немам намјеру да “упозоравам” било кога на било шта, у случају да имам написао бих памфлет. Хтио сам да испричам причу која ће читаоцима бити занимљива, која ће их забавити, насмијати и учинити да се замисле.

ГЛАС: Шта је, по Вашем мишљењу захтјевније бити писац, пророк или свједок?

БАЗДУЉ: Ниједан писац не постаје пророк зато што то хоће да буде. То се у неким ријетким случајевима деси као колатерална посљедица. Оно чему писац може легитимно да тежи је да буде свједок, частан и поуздан, по могућности. А ако свједочи по мјери свог талента и своје пажње, можда се деси и да се испостави као пророк. Француски пјесник Анри Мишо је рекао да је намјера да се створи ремек-дјело сасвим довољна да спријечи писца да такво дјело створи. Слично је и са намјером да се испадне пророк.

ГЛАС: Како је било поставити се у перспективу жене те на тај начин створити дјело?

БАЗДУЉ: Знате како је, то ни у историји књижевности нити у мом досадашњем опусу није никакав посебан преседан. Још је Флобер “Госпођу Бовари” писао доминантно из женске перспективе, да не помињемо Толстоја и “Ану Карењину”. Ја сам неке приче из књиге “Чаролија” такође писао у првом лицу женског рода. Ова конкретна прича је морала бити испричана из женске перспективе и то ми је било јасно од самог почетка. Пријатни су ми комплименти од стране неколико читатељки које су по годинама, па чак и по неким породичним околностима, сличне мојој докторки Адамовић, да сам добро “скинуо” њену психологију.

ГЛАС: Сматрате ли да књижевност региона и шире има добру књижевну критику? И шта јој недостаје?

БАЗДУЉ: То је посљедица цијелог низа околности, између осталог и пропасти читавог низа “логистичких” аранжмана нужних за постојање праве критике, мислим првенствено на медијски простор отворен за критичке текстове. Независан критичар би могао бити добро плаћен од стране свог медија и не бити ни најмање завистан од издавача и аутора о чијим књигама пише. Данас је, нажалост, критика и кад постоји у великој мјери корумпирана и скоро да нема разлика између критике и онога што се у маркетингу зове ПР.

ГЛАС: Сматрате ли да је критика умјетности данас мало заказала, односно, да ми могла да буде много боља? Често дјелује као да се појединци устручавају да реално критикују одређено дјело, филм или представу, да не би ушли у какву расправу и слично.

БАЗДУЉ: У праву сте и то што нотирате је велики проблем. Понекад помишљам да је то посљедица нестанка сцене као такве и нестанка праве умјетничке заједнице. Ево, у сусрет Новој години једног врло актуелног и конкретног примјера. Дуго је на простору Србије и генерално српског језика, постојао култ НИН-ове награде, који је заправо био мање значајан у контексту књига које су жирији награђивали, а више зарад саме чињенице да постоји репер мјерења тренутне естетске вриједности и друштвене релеванције. Банално говорећи, постојале су хиљаде људи који савремену књижевност уопште не прате, али опет сваке године прочитају барем књигу која је добила НИН-ову награду. Из цијелог низа разлога, међутим, о којима би се могао направити посебан разговор, чини ми се да су та времена прошла. Да ме погрешно не схватите, НИН-ова награда је за огромну већину писаца и даље “мрачни предмет жеље”, али публици све мање значи. Један од разлога за то је, наравно, и бизаран податак да лист који додјељује најугледнију књижевну награду нема редовну рубрику књижевне критике. Такође, чак и аутсајдерима и неупућенима је све јасније да се код вредновања књига најмање процјењује сам текст, а много више социјални и политички контекст, из којег сваки појединачни аутор долази.

ГЛАС: И зашто је тако лако допустиво многима који често нису релевантни да коментаришу умјетнике, осврћући се на све, сем на њихова дјела, док они који би и имали нешто да кажу - ћуте?

БАЗДУЉ: Зато што живимо у епохи у којој нестаје свака идеја објективне валоризације, односно у епохи потпуног волунтаризма. Као у оном Јејтсовом стиху, најбољи немају никаква увјерења, а најгори су пуни страствене жестине. Напосљетку, има и кукавичлука. Свако заузимање става повлачи могућност посљедица, а лакше је функционисати по принципу “мерхаба, чаршијо, на све четири стране”. Људи не желе да се замјерају, да их “заболи глава”, што буквално, што фигуративно. Док се пљувачи и хејтери, наравно, сасвим комотно осјећају у блату, које им пружа предност домаћег терена.

ГЛАС: Када се осврнете на протеклу годину, што се догађаја из културе тиче, да ли бисте могли да издвојите нешто што је по Вашем мишљењу оставило баш запажен утисак или одјек? И шта још није добило пажњу коју заслужује?

БАЗДУЉ: Па добро, ову годину је баш изразито обиљежила Нобелова награда за књижевност. Десио се један преседан у досадашњој историји ове награде потпуно невиђен - додијељене су двије награде за двије узастопне године. Било је случајева да једне годину исту награду подијели двоје писаца, али овакав случај се никад није десио. То има везе с неким интерним скандалима унутар Шведске академије, које овдје не бих спомињао. Награда за 2019. додијељена Петеру Хандкеу је заслужено оставила баш запажен утисак и одјек, како кажете, али често из потпуно погрешних разлога. Од Хандкеа су покушали да направе пропагандисту и ратног хушкача због текстова написаних након што је рат завршен. Кажу: он се опредијелио за погрешну страну. Па то је као да се у кафани двојица или тројица потуку и након што се туча заврши неко дође да описује посљедице те туче, а неко га оптужи да је он у тучи помагао једном од учесника. Начин на који је вијест о овој награди дочекана у БиХ, све са оним проглашавањем писца непожељном особом у два кантона Федерације БиХ је потпуна травестија. Зашто га нису прогласили непожељном особом прије двадесет и више година кад је написао оно што сматрају спорним? Због Нобелове награде? Па није он сам себи додијелио награду. Да су прогласили непожељним чланове шведске краљевске породице то би било глупо, али на нивоу некакве досљедности чак и достојно елементарног поштовања. Ово сада је тугаљиво. Да и не говорим да се у истим тим кантонима писци који су ратне злочине много директније и недвосмисленије порицали дочекују са таламбасима и уз скрушено провинцијално удивљење. На овом трагу, нажалост, Нобелова награда за 2018. годину додијељена Олги Токарчук није добила довољно пажње. Штета. Ради се о једној од најбољих списатељица на свјетском нивоу у посљедњим деценијама.

ГЛАС: За крај, у духу завршетка једне и почетка друге године, да ли бисте могли да препоручите нешто нашим читаоцима - књигу, албум или филм (или све)?

БАЗДУЉ: Књига - Петер Хандке “Још једанпут за Тукидида” и Олга Токарчук “Књиге Јаковљеве”. Албум - Брус Спрингстин “Њестерн Старс” и филм - Дени Аркан “Пад америчког царства”.
 

БУДУЋНОСТ

ГЛАС: Осврнемо ли се на свијет у времену данас, овдје и сада, а ако реално сагледамо ситуацију из различитих углова, шта нас стварно очекује у тој некој даљој будућности?

БАЗДУЉ: У овом роману сам дао неку слику 2027, а усудио сам се да то покушам највише зарад чињенице да то није толико далеко. Замишљање будућности личи на временску прогнозу; што даље идете све сте непоузданији. Сјећам се да сам био клинац, можда пети основне или тако нешто, кад је изашао филм “Повратак у будућност 2”, који се дешава у другој деценији 21. вијека и гдје људи возе летеће аутомобиле. Та је опција људима изгледала реална, а нико се, рецимо, није досјетио интернета. Данас су летећи аутомобили једнако научна фантастика као и ономад, али неке друге ствари, о којима нико није размишљао, су постале реалност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.