Мотив дрвета повезао сликаре

Изложба је замишљена као један могући поглед на неке од идеја које су његоване у сликарству прве половине 20. вијека - идеја подстакнутих у Европи, али до краја обликованих тек локалним, српским проседеом. Обједињујући радове четири умјетника, чији су домети различито вредновани, уочава се сродна идеја, новонастали модернизам који је припадао могућностима средине, односно укусу грађанске елите која га је суштински обликовала.

Посматрањем радова обухваћених овом поставком, уочава се једна нит-мотив дрвета. Укоријењено у земљи, док гранама сеже ка небу, дрво спаја двије крајности, спаја различито, наизглед неспојиво. У случају одабраних умјетника може бити и метафора њихових коријена, земље из које су потекли и тежње којима су стремили.

Стваралаштво Петра Добровића представљено је дјелима насталим у распону између 1918. и 1935. године, која илуструју његово трагање за монументализмом, опредјељење за реторику "реализама" и гравитирање према концепту "чистог сликарства". Тематика изложених радова потенцира ширину сликаревих преокупација: историјска композиција, мртва природа, портрет, пејзаж. Предјели мапирају мјеста у којима је боравио, које је волио и којима се враћао: медитеранске и далматинске пејзаже; портрети функционишу као својеврсне менталне мапе: они мањег формата, пријатеља и познаника, свједочанства су о људима који обликују умјетников приватни простор, док су портрети монументалне форме и карактера показатељи његове социјалне ангажованости.

Сликарство Саве Шумановића представљају дјела настала током треће деценије (1921-1930). Смјењивањем двије суштински сродне теме, представа акта и човјека у природи, јасно се уочава једна од типичних карактеристика Шумановићевог стваралаштва: мултипликација и варијација мотива. Људска фигура је, по правилу, у првом плану, али ни пејзаж не изостаје, у позадини, у другом плану, иако никад мање важан. Сезанова теорија да се сви облици у природи могу свести на купу, квадрат или лопту, умекшана кроз Лотове практичне поуке о композицији, огледала се у радовима умјерено кубизираних форми.

Опус Милана Коњовића представљен је дјелима насталим између 1923. и 1958. која истовремено упућују и на бројне промјене кроз које његово сликарство пролази. Током 1921. и 1922. Коњовић је боравио у Минхену, Дрездену и Берлину, гдје се упознао са идејама њемачког експресионизма. Изложена дјела, створена током и након боравака у Паризу, показују разноврсна тематска интересовања и промјене у домену формалног језика; сви радови упућују на његово опредјељење за експресионистички проседе. Без обзира да ли слика винограде у Француској, родни Сомбор или медитерански пејзаж, акценат је увијек на личном доживљају исказаном јаким колоритом и снажним гестом. У Коњовићевом сликарству наглашени потез, груба фактура и експресивна боја су свједочанство умјетниковог карактера, оличеног у потреби да се сопствени став не исказује дискретно, већ да се гласно викне.

Стваралаштво Богдана Шупута на овој поставци чини пет уљаних композиција из током 1937. и 1938. и шест графичких листова. Наративи одабраних радова свједочанства су сликаревих размишљања о себи и просторима којима се креће. Интимни доживљај појавног свијета и специфичан колорит везују га за актуелну париску сцену, водеће француске интимисте. Другачијег карактера су графички радови, настали током периода проведеног у Умјетничкој школи. Они демонстрирају Шупутову запитаност над социјалном стварношћу са друге стране углађене грађанске свакодневице. Сама техника линореза потенцира драматичност израза и подвлачи ангажованист умјетника према друштвеним збивањима.

Изолација

Сава Шумановић је послије напуштања Париза, у својеврсној шидској изолацији кренуо ка аутентичном сликарском исказу, који кулминира у дјелима насталим током четврте деценије.

(Аутор текста је управник Галерије Матице српске)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.