Моника Поњавић, сценски дизајнер о изложби “Ко би Бог у Босни био?”: Хорор и љепота нашег живљења

Рекла је ово сценски дизајнер, визуелни умјетник, филмски критичар Моника Поњавић, говорећи о мотивима прве самосталне изложбе “Ко би Бог у Босни био?”, која ће 11. јуна у 21 час бити отворена у каменој кући на Кастелу. Поставка би требало да одговори и на питања шта заједничко имају “Бриџертон”, Вивалди, Иво Андрић и гламочко глуво коло, а Поњавићева је за “Глас Српске” говорила о дугом, кривудавом и напорном путу који је пређен од почетних идеја, преко практичног рада, до отварања изложбе на Кастелу.

- Таква умјетност постаје интимни чин и интимна је, по себи, па је, самим тим, и искрена, лична, огољена и на крају крајева говори нешто. Бар се надам да говори. Ријеч је о стварању дјела које, користећи се догађајем, искуством или осјећајем, говори о специфичној теми или проблему, али на универзалан начин, близак свима. То би значило да се било ко, ко погледа и послуша изложбу “Ко би Бог у Босни био?”, може поистовијетити са тим што види и чује, без обзира на то што је све то базирано на мом искуству - додаје она.

ГЛАС: Како је настала поставка са овим врло занимљивим и донекле врло провокативним насловом за овај простор?

ПОЊАВИЋ: Изложба је вишемедијско дјело сценског дизајна настало као резултат четворогодишњег умјетничког истраживања идентитета (личног и колективног) и простора Босне (и Херцеговине). Изложба, у продукцији Банског двора, састоји се из четири рада повезана у једну цјелину: “Земља”, “Ја/Босна”, “Живот (на ивици између два свијета)”и “Вилајет”. Сценски дизајн, термин који је код нас у употреби већ неких двадесетак година, ипак је релативно нов, а у српски језик је ушао као надградња постојећег и познатог термина сценографија, односно као термин који је требало да означи оно што под сценографијом сматра Памела Хауард, један од водећих теоретичара и практичара сценографије данас. Но, током процеса истраживања, у оквиру докторских умјетничких студија, дошла сам до тога да сценски дизајн није само сценографија Хауардове, него и визуелна умјетност која коријене вуче из позоришта и сценографије. У смислу да је базирана на тексту и да за причање своје приче користи простор и тијело (извођача или публике) кроз живо, не-живо и измјештено извођење. Ова изложба је демонстрација те идеје.

ГЛАС: Осим личног, Ваш рад преиспитује и прилично занимљиву област општег или, боље речено, друштвеног?

ПОЊАВИЋ: Поред тога што преиспитује термин “сценски дизајн” и што се бави питањем идентитета, мог, али и идентитета Босне (и Херцеговине), изложба се бави и питањем етикетирања, стигме, предрасуде и мржње којој су људи у Босни, а и људи генерално, константно изложени. С обзиром на то да је мени било некако најлогичније да кренем од себе, финални рад је попримио форму интимног и личног исказа о којем говорим и који ја овом приликом дијелим са свима. Било ми је потребно доста снаге да пређем ту границу. Етикетирање са којим сам се ја срела и са којим се сусрећем је непрекидно, бесконачно, а његова форма се периодично мало промијени у зависности од времена у којем се све то дешава, али и самог контекста. Некада су та етикетирања безазлена и смијешна, а некад опасна по живот. Дословно. То је Босна. Те снажне супротности, још снажније емоције и апсурди које сам директно искусила на својој кожи. И о томе моја изложба говори, а посебно видео рад “Ја/Босна” који, црпећи из личног искуства и искуства људи из моје околине, на непосредан и истинит начин, јер сва свједочења су се десила, кроз невјероватну Миљку Брђанин, говори о те двије крајности, о том хорору и љепоти живљења у Босни. Да би се то предочило, она је на себе преузела идентитет Монике Поњавић која је на себе преузела идентитет малог човјека у Босни (и Херцеговини) и идентитет тог простора. Та динамика је основа овог рада.

ГЛАС: Када смо код рада, како је настао његов назив, који у старту нуди неколико врло занимљивих тумачења?

ПОЊАВИЋ: Наслов рада “Ко би Бог у Босни био?”, који је заправо цитат, графит написан на стази која се уз Бањ брдо (Шехитлуке) пење ка Споменику палим Крајишницима, прати ту идеју. Изабрала сам овај назив јер, поред тога што се тим питањем бавим од тренутка када сам тај графит угледала, мислим да је уједно и ријеч о најпрецизнијем сижеу Босне, онако како је ја схватам, и доживљавам. Ова фраза, која звучи као слоган и која се може тумачити на милион начина, својом уједно архаичном формулацијом, а са дозом карактеристичног босанског хумора,  сама се наметнула као максима, реторичко питање које сажето говори о темама и проблемима које овај рад настоји да приближи, формулише и тиме подстакне на размишљање.

ГЛАС: Постоји ли једноставан одговор на то питање?

ПОЊАВИЋ: Не. Свако има своју интерпретацију и виђење. И у томе и јесте чар и љепота. Оно је као Босна. Упорно, тврдоглаво, а наизглед нерјешиво питање које сублимира босански менталитет, босански проблем јединствене хетерогености, што је уједно и наша вриједност и камен спотицања, коментаришући на мета-нивоу и само истраживање, које је оквир рада, као сизифовски посао. Питање “Ко би Бог у Босни био?” представља честицу кроз коју је могуће почети сагледавати неразмрсиви калеидоскоп идентитета, односа, контекста, припадања, неприпадања, сукоба, спајања, одвајања, паралелних свјетова који сви живе на малом, а бескрајно садржајном простору.

Тимски рад

ГЛАС: Стварање изложбе трајало је, што из субјективних, што из објективних разлога, прилично дуго, уз малу али пробрану екипу?

ПОЊАВИЋ: Да, изложба је требало да се деси прије двије-три године, али, сплетом разних околности, дешава се тек сада. Сам рад је захтијевао да посљедње три-четири године проведемо на терену, Миљка Брђанин, Марко Билбија, Петар Билбија и ја, путујући, пењући се и фотографишући и прикупљајући локације које су од значаја, личног и колективног. Без њих изложба не би била могућа јер ће фрагменти путовања бити изложени у различитим облицима. Уз видео и аудио рад који тематизују, драматизују и контекстуализују причу о Моники Поњавић и Босни, у Босни. У посљедњој фази припрема за изложбу у великој мјери су ми, уз екипу Банског двора, посебно Младена Матовића и Дијане Грбић, помогли Младен Јовић, момци из “Бункера”, Саша Ђорђевић и Бојан Галић, затим Дејан Ракита, Зоран Пилиповић, Данијел Шпадић, као и Вања Копања и Сандра Дукић, које су ми биле важан ослонац у моментима преиспитивања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.