Младен Миљановић: Реалност у радовима доведена до саме оштрице

Овако за "Глас Српске" почиње причу добро познато и цијењено име у свијету умјетности и културе, академски сликар Младен Миљановић, који је овог јутра отпутовао за Истанбул, гдје ће у петак бити отворена изложба "Хладни вјетрови са Балкана", у оквиру које ће се, осим њега представити око 30 умјетника, са акцентом на земље Балкана. У времену креативног "мировања" у његовом атељеу није мировао сликарски прибор, па Миљановић, поред неколико колективних изложби, припрема и нову серију радова, коју треба да заврши до краја овог мјесеца, о чему је такође говорио за наш лист.

* ГЛАС: Много је прошло од нашег посљедњег разговора, у међувремену сте истицали да се не дешава ништа ново, а сада имамо толико тога што треба испричати јавности. Можда је најбоље почети од нове серије радова... о чему се заправо ради?

МИЉАНОВИЋ: Нову серију радова на којој радим треба да завршим овог мјесеца. Могу рећи да је читава та изложба и концепт један дијалог, једна врста дијалектике између интимног, личног/породичног и друштвеног, социјалног аспекта, што је генерална карактеристика и мојих ранијих радова, али у овим радовима то је доста доведено до саме оштрице. Радови су јако провокативни у визуелном смислу, грубо речено неки су вулгарни у садржају, а други у форми. Са друге стране веома су социјално осјетљиви, у смислу односа друштва и породице. Радови ће бити на ивици етике и морала и то оне етике умјетника када заправо она прелази у неку форму интимности личног или експлицитности друштвеног. Управо то се негдје данас огледа у друштвеним и политичким процесима, који заиста имају ту експлицитну компоненту садржаја. Ми их као такве не препознајемо, јер су доста упаковани у неке друге форме, када је у питању њихово комуницирање са јавношћу.

* ГЛАС: Да ли је и овај пут поставка продукцијски комплексна?

МИЉАНОВИЋ: Изложба је продукцијски веома захтјевна, неки радови су технички били врло комплексни. Један рад на којем радим интензивно стоји у атељеу више од годину. Он је централни и највећи рад на изложби. У медијском смислу доста је различита. Централни радови су инсталације, главни рад је цртеж, слика гравирана на камену, тај рад је сама срж читаве изложбе, бави се питањем када један детаљ, једна друштвено маргинална компонентна постаје заиста једна велика слика или један велики проблем. Та слика дјелује као један монумент, представља друштво у којем живимо, а са друге стране она говори о стратегијама једног обичног човјека. Овај пут у фокусу је једно мало мјесто, село поред Добоја, у којем сам провео већи дио свог дјетињства. Само један рад захтијева 11 метара зида. То је само један од десет радова, а други рад је девет пута девет метара на зиду, испред којег ћу реализовати перформанс "Почасна стража".

* ГЛАС: До сада су, у већини случајева, Ваши радови обилазили свијет, па онда долазили пред бањалучку публику. Хоће ли овај пут бити тако?

МИЉАНОВИЋ: У прошлости се све дешавало оним процесом изврнуте чарапе, прво сам своје радове показивао у Берлину, Њујорку Венецији, па тек онда, као нека врста еха, људи их виде овдје. Мислим да би било фер да то иде супротним током, ипак то настаје овдје и ако је тај епицентар настанка Бањалука, онда је у реду да то и крене из исте средине. Сада са великом радошћу могу да кажем да ће ову изложбу имати прилику да виде и грађани Бањалуке у Музеју савремене умјетности РС у првој половини 2017. године. Сљедеће године такође имам договорено да та изложба крене из Будимпеште из "АЦБ" галерије, а у преговорима сам и са Музејом савремене умјетности у Београду, те Галеријом А+А у Венецији. Припремам неколико изложби које су колективне, послије ове о којој сам говорио у Истанбулу, путујем у Марсељ, а након тога у Каљинграду у Русији би требало да изведем перформанс "Између линија", који сам прошле године први пут радио у Дрездену у Њемачкој, послије тога Беч...

* ГЛАС: Остаје ли нам данас простора да вјерујемо у то да умјетност може да мијења свијет?

МИЉАНОВИЋ: Мијења га аутоматски чим генерише нове вриједности у њему, чим ствара нову визуелну стварност коју представља у музеју или изван музеја. Све оно што може да покрене један процес у стварности у односу на ту исту стварност јесте умјетност у контексту и нама те умјетности све више недостаје и заиста са те стране није само ствар мијењана већ дјеловања. Ако се сви предамо да рефлектујемо оно што се десило прије сто година па чак и прије 20, онда примарно генеришемо културу сјећања, а не културу живљења. Ми треба да поставимо себи питање да ли желимо културу садашњости и културу будућности или културу прошлости. Не сматрам да треба на уштрб културе стварности, садашњости и будућности заборавити културу прошлости, али сматрам да мора постојати јасан реципроцитет између те двије стратегије.

* ГЛАС: А, ако се настави овај "тренд" гашења значајних културних манифестација?

МИЉАНОВИЋ: Па, о чему ми онда заправо причамо? Када причамо о култури знамо да морају постојати одређени услови да би она ницала, институције обезбјеђују те услове, али институције нису култура, оне обезбјеђују услове за развијање и очување културе. Систем културе се дијели на неколико дијелова, продукције, дистрибуције и валоризације. Продукција је академија умјетности, послије тога треба да га преузме институција дистрибуције и излагања, а након тога онај критички аспекат гдје ћемо имати масу која ће дати своје стручно и критичко мишљење о дјелима која настају у сарадњи умјетника и институција. Имамо овај први сегмент, имамо и други, али онда дођемо до треће компоненте, у којој треба да се врши анализа и валоризација онога што је квалитет, а ту смо заказали у потпуности. Ако се деси та врста утапања у једно некритичко и пасивно друштво, у којем ћемо само плутати, у смислу да се добро и лоше почиње мијешати, значи да нам је брод здравих друштвених вриједности већ потонуо. Умјетник треба да буде критичан кроз своје радове и на својој кожи, прије свега, али ако наставимо да плутамо у том систему препуштања малограђанској култури, бојим се да ћемо направити много већи проблем. У прошлости нам се показало да је најчешћи конфликт дошао из таквих односа. Створиће се маса незадовољних људи и мораће доћи до промјене парадигме система, а то није еволуција већ револуција. Треба радити на константом проширивању поља и дјеловања и критике заједно, који чине тај процес еволуције.

Шта је најтеже за једног умјетника?

Године показују да вријеме заиста брзо пролази и само је питање шта сте урадили у том времену, а најтеже је данас бити константан. Лако је бљеснути као звијезда, а имати константност је најтеже. Врло често се десе политички или културни услови који вас изведу у некакву позорницу јавности, али да константно радите и имате кондицију, то је најтеже. Док студирамо тада смо продуктивни и најпробојнији. Ја сам тада имао и највише проблема и времена, а касније се заокупимо разним обавезама и још ако излажете много, потребно је много организације, јер све радите сами. Дугорочно, то је можда и најсигурнији рецепт за перманентан напредак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.