Мистицизам Истока у новој збирци поезије Наташе Гламочанин-Аничић

Сви остали путници отказали су лет јер су офанзиве из појаса Газе представљале велику опасност. Било је то путовање живота. Или смрти. Узми или остави. Крени или жали довијека.

Прича ово за "Глас Српске" књижевница Наташа Гламочанин-Аничић, која је на овом интересантном путовању у Свету земљу добила инспирацију за стварање новог књижевног дјела.

- Блиски исток сам по себи још је и данас мистериозно подручје за многе научнике, а тек за умјетнике! Раскршће култура и цивилизација, зачетак свих религија, неразмршен чвор територија и мистицизам свакодневног живота просто вас маме у свој загрљај - прича ова умјетница.

Како каже, иако нису имали времена за праћење вијести поред обимних предавања у Јад Вашему, понекад би чули да напади бјесне, те су се плашили како ће се вратити кући.

Ипак, чињеница да јеврејски народ живи у оваквом окружењу од постанка и да свакодневни живот у Јерусалиму ни на тренутак није стао, давала им је наду да ће ипак све бити у реду.

- Крочила сам Светим градом, старим градом Јерусалимом као у магновењу. "Виа долороса", Христов пут страдалништва и ношења крста, а затим Христов гроб на самом крају тог пута (или, боље је рећи, на мјесту васкрсења), пут је којим треба да  прође сваки православац, сваки хришћанин бар једном за живота - присјећа се свог незаборавног путовања Гламочанин-Аничић.

Иначе, рођеној Приједорчанки ово незаборавно путовање дало је увертиру за стварање нове збирке поезије.

- Кад све утихне у мом Приједору, док се роје стихови нове књиге поезије коју пишем, а која ће бити посвећена Јерусалиму, чујем жамор са уличица Старог града, чујем хебрејски, арапски, јерменски како се прожимају у јединствен хор. Видим поносне хасиде како журе на молитву крај Западног зида Соломоновог храма или Зида плача, како га ми зовемо - одаје своје најдубље умјетничке тајне ова поетеса.

Сигурно је да ће све што је доживјела на овом незаборавном путовању преточити у незаборавну и вишеструко инспирисану књигу једним народом, његовим животом и културом.

- Тамо сам оставила цедуљицу са жељом и именима најдражих, моје су руке додирнуле топао камен јеврејске светиње и пожељеле вјечни мир за тај напаћени и пријатељски народ. Додир тог камена остаће заувијек на мом длану - закључује Наташа Гламочанин-Аничић.

Сви полазници Међународне школе холокауста посебну захвалност, како каже пјесникиња, дугују господину Ариеу Ливнеу, којег су имали част да упознају и који је оживотворење своје земље: хуманиста, интелектуалац, борац за људска права и наш велики пријатељ.

Инспирација

- Купање у ријеци Јордан, на истом оном мјесту гдје је Јован Крститељ крстио Исуса Христа... Једна бијела хаљина у мом ормару у којој сам се тад купала још чува мирис Јордана и духовне чистоте, мира и спокоја који смо тад сви осјетили. Ријека која протиче кроз пустињу нада је која тече у срцима свих нас да спасење и живот послије ипак постоје. Да вјера и опрост нису само ријечи и пагански обичаји, да су то понајприје традиција и култура, повезница између исконског и свакодневног, рјешење у безизлазу, осјећа се и види на сваком кораку у Израелу - прича Наташа искуства која ће преточити у поезију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.