Мирко Вуковић, писац и сликар за “Глас Српске”: Издаја језика је могућа само ако нема љубави

Рекао је то за “Глас Српске” писац, сликар и илустратор Мирко Вуковић говорећи о награди “Пелагићев рунолист”, која је по његовим ријечима пронашла њега, јер сам одавно ништа није објавио, те се остранио и отуђио од свијета, али му ипак много значи.

- Значи онолико колико пјеснику може да значи наклоност другог пјесника. Колико човјеку може да значи наклоност и љубав другог човјека. Заправо, обрнутим редосљедом, јер најприје смо људи, а потом пјесници, доктори итд. Свети Максим Исповједник је у седмом вијеку рекао “Сви смо створени једни због других.” Сматрам се срећником што је Ранко Прерадовић био први књижевник којег сам упознао кад сам дошао у Бањалуку. Његову подршку, ево, осјећам и четврт вијека касније - додаје Вуковић.

ГЛАС: Због чега сте изабрали поменуту отуђеност и књижевну тишину?

ВУКОВИЋ: Ово питање само по себи разлучује ствари у два корпуса. Једно је отуђеност, а друго је “књижевна тишина”. Рекао бих да је моја отуђеност, заправо, приближавање. Недавно смо мој музикални синчић, Вучић Вуковић и ја у једној малој сеоској цркви за пјевницом отпојали његову прву литургију. За причесан, имао је соло тачку, пјевао је “Свет је овај грдно очајање,/ Христос ти је једино надање./ Душо моја, свет се нагло мења,/ држ се Христа, сигурног спасења.” Три деценије живим у чврстом убјеђењу да је оно што је Господ створио савршено, а све што је створио човјек несавршено, површно, па чак и усуђујем се да кажем - лоше. Но, тек сад ми је Господ дао прилику да то и живљењем потврдим - да купим неку земљу, изградим најприје шталу, а потом и викендицу, набавим јахаћег коња, псе, мачке и ину “менажерију” и спознајем полако рајско у земном. Живјети у интимној блискости са божјом творевином, са биљем и животињама је, у најмању руку, љековито. Што се “књижевне тишине” тиче, зар и вама помало апсурдно не изгледа то што се дешава у Републици Српској (као правило), да писац плати штампање своје књиге, два дана медији испирају уста (тачније прогргоље) вијестима о промоцији и онда се све врати у блажени дремеж? Као прутом по води. Аутор узима цијели тираж, књига никад не доспије у књижаре, писац пријатељима и колегама раздијели педесетак примјерака... Што ће рећи да га читају само они који га лично знају (и то не сви!) и да књига никад не дође до шире читалачке публике. Чак и ако је награђена неком наградом. Тај бесмисао зна да отријезни човјека и каже му: повуци црту и стани иза ње.

ГЛАС: Са друге стране Ваше полемичке књиге “Књига о к-њ/р-изи” и “Прича о младом војводи”, биле су нека врста изнуђеног књижевног одговора на мањак полемичке и критичке мисли у медијском животу, што је на неки начин и незванично обиљежје књижевне сцене у Републици Српској?

ВУКОВИЋ: Рекао бих да је “незванично” и озваничено. Међутим, у мом случају о изнуди и изнуђивању нема говора! У оној урнебесној комедији “Голи пиштољ” детектив Френк Дреблин пародира фамозну филмску реплику “ја сам оно што јесам и радим оно што радим” (да не кварим ову лијепу ћирилицу енглеским оригиналом). Или, што би Бора Чорба пјевнуо: “Немам поверења, нити хоћу да га дам./ Ја ратујем сам.” У неком часу сам имао потребу да нешто кажем и на нешто укажем и нахрупио као што се истрчава на бојно поље. Свјестан, разумије се, да је безболније чучати у рову или вртјети укруг варјачу у војничком казану. Заправо, ја сам се и повукао не хтијући да спаднем на изнуђивања. Када су разни, са разних страна почели да ми “сашаптавају” да треба да оплетем по овоме и ономе, рекао сам “Шта ви мислите - да сам ја албанска мафија?”. С обзиром на то да се успон албанске мафије у свијету заснива на томе да они раде најпрљавије послове које “криминалци који држе до себе” одбијају. Дакле, ја нисам плаћеник - “ја ратујем сам”.

ГЛАС: Критике и даље пишете за часопис “Нова стварност”. Колико сте након бурних искуства у том пољу данас спремнији на компромис или компромиса и даље нема када је ријеч о вредновању умјетничког стваралаштва?

ВУКОВИЋ: Како тада, тако и сада. Недавно ми је у гостима био таст из Бачке. Када сам причао људима како смо провели недељу дана на нашем сеоском имању и рибарећи на Вијачанском језеру (он је страствени алас) упорно сам избјегавао ријеч пунац, свјестан да тиме отежавам и “очуждавам” комуникацију. Зашто? Зато што интимно осјећам да би то био недопустив компромис са разговорним, локалним говором, зато што осјећам да бих тиме издао српски језик, да бих издао Бановић Страхињу и његово: “О, мој тасте, стари Југ Богдане” (уз кога сам одрастао) итд, итд. Држим да је ово двоје једно другим условљено: када онај који је добио дар владања ријечима изда ријечи, ријечи ће неизоставно издати њега. Ако држимо до ријечи, дужни смо да ствари именујемо правим именима. Толико о компромисима, манипулативности и играријама са језиком. Одувијек сам имао тај помало сакрални однос према ријечима и књижевности. Осјећам страх и срам пред ријечима. Зато што се наш однос заснива на љубави. Издаја је могућа само ако нема љубави.

ГЛАС: Декларисали сте се једном приликом првенствено као пјесник, али иза вас су стотине илустрација и карикатура, колико и да ли уопште можете раздвојити цртану и писану руку Ваше умјетности?

ВУКОВИЋ: Не једном приликом, него кад год имам прилику! Аристотел вели да је све поезис. И ја му сљепачки (да не кажем хомеровски) вјерујем. Сјећам се шта ми је покојна мати рекла када је први пут чула како говорим поезију (на додјели награде “Ристо Ратковић”) - “Сине, ти си стварно рођен за ово, али осјећам да ћеш живјети од цртања.” Обистинило се. Мајчин инстинкт досеже даље. Током дјечаштва и младићства маштао сам како ћу бити сликар који уз то и пише. Постао сам писац који уз то и мало слика. У складу са Вашим питањем - попут оних који добро користе обије, као да сам се колебао да ли сам дешњак или љевак, а цар Давид у једном псалму пјева: “Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.” У свему томе битно је не заборавити Јерусалим - онај небески. Апостол вели: “Дарови су различни, али је Дух један.”

ГЛАС: Рођени сте у Црној Гори, школовани у Приштини, радили сте и писали у Бањалуци. Живите у Челинцу. Кратке цртице из биографије које звуче као мала српска историја проведена у “Сеобама”?

ВУКОВИЋ: Враћате ме поново на Небески Јерусалим. Дакле, не воде сви путеви у Рим. Отац, који је такође књижевник, који је исто тако предавао српски језик и који је имао сличан животни пут давно ми је рекао: “Сине, кад једном одеш из родног краја заувијек себе осуђујеш на странствовање - постајеш странац и тамо гдје одеш и у свом завичају.” Ја то живим од кад сам челом о тло пао и одатле извире моја поетика. Много сам пута рекао да своју поетику крстим са “поетика носталгије” и да у поднасловима мојих књига стоји “Дневник носталгије” и редни број. У Новом завјету се каже да ми овдје, на Земљи, немамо свој град и да је наш град на Небу. Зове се Небески Јерусалим. Животарио сам свуда, али је све то странствовање и знам куда сви путеви воде.

ГЛАС: Уз писање и приватно-професионалне обавезе, колико стижете да читате и шта Вам је привукло пажњу на књижевној сцени, посебно домаћој?

ВУКОВИЋ: Кад вам неко каже да је могуће писати, а притом не читати, много и квалитетно, знајте да је “исти” у погрешну бразду забраздио. Па макар то био и вјечити циник Бранко Брђанин Бајовић који шеретски каже: “Читам само себе”. Читам јер ми то причињава задовољство и збиља се обрадујем доброј књизи и добром аутору, посебно ако је ријеч о неком са “наше књижевне сцене”. У неко релативно скорије вријеме направио сам, рецимо, избор из религиозне поезије Ранка Рисојевића, избор из поезије за дјецу и одрасле покојног Петра Ђаковића, избор из љубавне поезије Милета Лисице, избор из Лисичине хаику поезије, избор из поезије Миће Савановића, антологију љубавне поезије Републике Српске итд. што ће рећи да сам у првих пет случајева морао да ишчитам комплетан опус поменутих аутора, а у посљедњем опусе бројних пјесника из нашег миљеа. Јасно је да су сви ови аутори завриједили моју пажњу, али ако некога још морам да апострофирам то би била поезија Слободана Јовића, Бранимира Кршића, најновија проза, али и поезија Горана Дакића, избор из новинских интервјуа Ранка Прерадовића и, наравно, посљедње пјесничке књиге Зорана Костића.

Планови

ГЛАС: Најављивали сте роман о страдању Срба у Пребиловцима и још неке књижевне пројекте у развоју. Колико сте одмакли на том плану и шта можемо очекивати од Вас у наредном периоду?

ВУКОВИЋ: Ето вам потврде да прво ваља скочити па рећи хоп, а ви ме поново доводите у напаст да начиним исту грешку. Ја прво рекао хоп! Роман сам, чини ми се, најавио у једном интервјуу прије четири-пет година. Он је у прелому. То ће вјероватно бити и прво што ћу објавити. Она отуђеност и повлачење у “књижевну тишину” никако не представљају и одступање од писања и бављења књижевношћу. У овом тренутку, поред тог романа имам завршене три књиге за дјецу, четири књиге критичких и њима сродних текстова, двије књиге пјесама за одрасле, двије антологије... Одједном се, не знам зашто, осјећам као камелеончина која је у даљ пљуцнула језичину!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.