Мирјана Новаковић, књижевница, за “Глас Српске”: Мир прије и послије рата није исти

Рекла је ово за “Глас Српске” српска књижевница Мирјана Новаковић објашњавајући зашто њен нови роман “Мир и мир” у себи носи два значења ријечи мир у два хронолошки различита доба и због чега се радња романа одвија у данашњици и осамдесетим годинама прошлог вијека.

- Основна идеја романа била је да опише како смо живели у оном времену, како живимо сада, како је дошло до ратова, какве су последице ратова на ово наше време, а да при томе не описујемо сам рат - рекла је ауторка позната по романима “Тито је умро”, “Страх и његов слуга” и антологији приповијетки “Тајне приче”.

ГЛАС: Роман има занимљив унутрашњи, занатски крими-мотив, издају из прошлости која доводи до убиства у садашњости, при чему је убијени тајкун, елита новог друштва. Да ли се стварно може поштено зарадити тај фамозни “први милион” или се прошлост враћа по своје неплаћене дугове само у фикцији?

НОВАКОВИЋ: Прошлост се понеки пут, али ретко, врати по дугове, у смислу правде. Дешава се. Истина ретко, али се не дешава колико би требало. Правда је не само спора већ и често недостижна. То је увек тако било и тако ће увек бити. Што се тиче заплета, мени је била занимљива почетна идеја о том друштву из “идиличних” осамдесетих година, у којем је неко потказан ДБ-у, где се они почињу међусобно оптуживати и њихови животи се мењају из корена. Неки су саслушавани од стране “службе” и следећих 40 година живе сумњајући једни у друге, док су други почели окривљавати ту никад разјашњену издају из прошлости, користећи је као алиби за пропусте и слабости. Идеално стање за настанак трагедије.

ГЛАС: Када помињете “службе”, које су деценијама уплетене у обликовање наших живота - колико је тешко разлучити шта је стварност у вези с њиховим дјеловањем, а шта је мит?

НОВАКОВИЋ: Постоје два сигурна аспекта деловања “служби”. Један је да су утицали и немам сумњу да су имали одређене “интервенције”, да су разноразне прљаве послове искористили на обликовање ратова деведесетих, како глобално тако и на личном нивоу, кроз људе који су обликовали наше животе последњих деценија. Други аспект, да су сигурно постојали митови о њиховом раду, које су они свесно гурали и ширили као полуге властите моћи. Некад је постајала прича да у свакој фирми има један или два човека који раде за службу, што је у једну руку немогуће и вероватно није било тачно, али то је било добро за “службу” пошто је свако пазио шта и пред ким прича. Између осталог, “служба” је живела на тим митовима, које су често они сами пласирали, док су их обични људи, с друге стране, вероватно несвесно потпиривали, ширећи их масовно и додатно јачајући њихову моћ.

ГЛАС: Имали су добар маркетинг, речено модерним рјечником?

НОВАКОВИЋ: Прецизније, имали су сјајан ПР, много ефикасан (смијех).

ГЛАС: Занимљив је и увод у роман кроз позоришно извођење модернизоване верзије “Антигоне”, у којем кроз уста Креонтова изговарате ријечи: “Забрањујем ти Фејсбук, Инстаграм, Твитер. Жива зазидана ван медијске пажње, обитаваћеш у свету мртвих”.

НОВАКОВИЋ: Друштвене мреже су узеле маха. Људи проводе превише времена и улажу превише енергије у друштвене мреже, а на крају никог више није брига за то. Дословно, не на дневном нивоу, већ из минута у минуту одређени људи нешто “каче” на мреже. То је огромна количина безначајних ствари, које одузимају много времена, а које би могли провести радећи много паметније ствари.

ГЛАС: С друге стране, да ли смо стварно “мртви” за друштво без друштвених мрежа?

НОВАКОВИЋ: Идеја мрежа је да правимо и живимо виртуелну стварност. Једну врсту нереалног друштва у којем не представљамо правог, већ жељеног себе. На неки начин смо увек лажни, представљајући себе као модернијег, лепшег, паметнијег, а то је само слика коју показујемо свету, не значи да тога нема у реалном свету и правом животу, али на мрежама, у том виртуелном свету, та фикција постаје слушкиња самој себи. И ничему више.

ГЛАС: Нови роман се у жанровском смислу ослања више на роман “Тито је умро”, јер је ближи водама класичног криминалистичког романа и трилера, са мање аспеката фантастичног у односу на прва два романа. Да ли нам је стварност постала више фантастична од фикције или је то већ континуитет заокрета у приповједачком стилу?

НОВАКОВИЋ: Иако “Мир и мир” има елемената кримића, не бих га дефинисала као криминалистички роман. За разлику од “Тито је умро”, који је ближи чистом криминалистичком жанру, дефинисала бих га као реалистични роман са елементима кримића. Нема елемената фантастике. У свету у којем живимо стварност је полако почела бити више фантастичнија од фикције, и то у оном најгорем облику, да свака фантастика у односу на њу делује као утопија.

ГЛАС: У антологији “Тајне приче” више сте експериментисали тематиком, жанровима и формом, кроз серију дужих и краћих приповједака. Колико правите разлику између краће и дуже форме?

НОВАКОВИЋ: Приче из те антологије су објављене 2016. године, али су настајале много, много раније. Већина их је написана деведесетих година прошлог века, што некако говори да скоро 30 година нисам писала приповетке и чини ми се да ми дужа форма просто више лежи. Тада сам више експериментисала. Кратка форма је захвалнија за експеримент, ако нешто погрешите, нисте много изгубили на времену.

ГЛАС: Ваш првенац “Страх и његов слуга” објављен је прије 22 године. Дочекао је десетак издања, преводе, позоришну адаптацију, ушао је у лектиру за средње школе. Како Вам се са ове дистанце чини његов живот до треће деценије одрастања?

НОВАКОВИЋ: Нисам то очекивала када сам га писала. Када је роман изашао, имао је сјајну медијску пажњу, било ми је драго и неочекивано. Данас сам се навикла на то, али и даље ми је необично. Мило ми је да роман и даље живи, да се продаје, да се преводи, да је у лектири и да се, што је најважније, и даље чита.

ГЛАС: У доба његовог изласка били сте један од ријетких жанровских писаца, а ни издавачи се нису отимали за њихово објављивање. Данас је више и жанровских, али и издавача и читалаца. Колико квалитет прати квантитет?

НОВАКОВИЋ: Мени је драго да је жанровска књига постала и чешћа и доступнија, мислим на домаће ауторе. То је тренд који је нама дошао из иностранства и који је добар. Теодор Стерџен, амерички писац фантастике, једном приликом је одговарајући на питање зашто пише научну фантастику када је 90 одсто фантастике ђубре, одговорио да је и 90 одсто свега осталог у књижевности ђубре! Наравно, као и свакој врсти књижевности, од жанра до главнотоковске литературе има много тога лошег, али временом квалитетне књиге опстану и преживе суд времена.

ГЛАС: Жири и критика и даље нису склони истом вредновању жанровске и главнотоковске литературе истим аршинима.

НОВАКОВИЋ: Годинама је доминантно главни критичарски став био да је жанровска књижевност нижа литература и да нема шта тражити када су у питању најважније награде. То се мења, премда споро. И сигурно ће доћи до равнотеже, као у земљама са богатијом књижевном сценом, где имате и бројне и важне жанровске награде, које имају утицај на литерарну сцену и које све више приближавају два пола књижевности један другом, уз обострану корист.

Џез

ГЛАС: Много Ваших јунака слуша џез, што се у једну руку од прозе склоне жанру ноара и очекује. Како би изгледао идеални музички саундтрек за Ваше романе?

НОВАКОВИЋ: Имала сам неку плеј листу за роман “Тито је умро”. Не знам да ли још постоје на “Јутјубу”. Волим различите врсте џеза и, наравно, као писац их убацујем у своје романе. Тај имагинарни саундтрек би вероватно био састављен од класика попут Мајлса Дејвиса, Џона Колтрејна, Сонија Ролинса, Ерика Долфија, док би од ових новијих имена сигурно били присутни Патриша Барбер, “Есбјер Свенсон трио”, Елвинд Арсет.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.