Миодраг Мајић за “Глас Српске”: Рушење свијета могуће због затварања очију већине

Пожелео сам да напишем штиво које ће с једне стране бити актуелно, а с друге стране сасвим другачије од онога што је могуће пронаћи међу темама којима се баве савремени домаћи аутори.

Овако је разговор за “Глас Српске” започео судија Апелационог суда у Београду и писац Миодраг Мајић, говорећи о свом новом роману “Рудник”, који је у кратком периоду од објављивања већ доживио неколико издања.

- Реч је о теми која ме је дуго опседала. У руднику је покопано све оно што деценијама склањамо “под тепих”, што закопавамо, потискујемо и покушавамо да заборавимо. Већ сам овај опис указује да је много тога могуће пронаћи на страницама ове књиге. Никада не размишљам унапред о томе колико ће издања роман имати, али ме свакако радује то што су читаоци ово, не баш лако штиво, препознали и заволели - додаје Мајић.

ГЛАС: Јунак романа причу прича из санаторијума и сва његова сјећања и прича јесу пут до истине. Какав је тај пут истине? Какав је било који пут истине за некога чија прошлост и живот који је остао иза њега је у крхотинама? И шта је садашњост за таквог човјека?

МАЈИЋ: Пут до истине је ретко када једносмеран и лак.

Али такви су и иначе путеви до одредница које вреде. Будисти кажу да када не знаш који је пут прави изабереш најтежи. Упркос томе ми махом бирамо путеве који су лакши. А до истине се никада не долази линијом мањег отпора.

ГЛАС: Да ли је силазак у рудник силазак у сопствену подсвијест и колико нас, ван фикције, уопште има храбрости да то учини?

МАЈИЋ: Свакако да је и то једна од равни овог романа. Наше подсвести јесу наши рудници из којих настају наша дела, осећања, радости и тескобе. Али како се уопште носити са свакодневицом ако упорно избегавамо да завиримо у тај запуштени и непризнати простор? Као и увек за напредак и ослобађање потребна је одређена доза храбрости коју већина не поседује.

ГЛАС: Колико је прича увезана с овим тренутком и мрачним временима у којима живимо? Колико затварамо очи пред мраком и рушењем свијета, и уопште, пред свакодневним неистинама? Докле тако?

МАЈИЋ: Рушење света и у пренесеном али и у изворном значењу могуће је управо због затварања очију већине. Они који ћуте нужни су саучесници злодела. И аутократе се увек надају подаништву заслепљене светине. Зато нам се у тој мери и нуде лажни садржаји и вредности, због тога смо и затрпани незабележеном гомилом неистина. Да би се владало човеком у двадесет првом веку мора се прибегавати перманентним обманама. Нужно је човека одржавати у заблуди. Наши владари су веома добро разумели ову закономерност и остају јој посвећени.

ГЛАС: И колико је то повезано с колективним и индивидуалним потискивањем траума на овим просторима?

МАЈИЋ: Неосвешћена траума увек је потенцијално жариште нових манипулација. Човек који је несуочен са узроцима ранијих странпутица лако бира нове. Зато се на овим просторима упорно понављају циклуси сличних несрећа. О томе говори и “Рудник”.

ГЛАС: Црни мајдан из романа звучи као име које не смије да буде поменуто, попут нечег злог у причама што у народу увијек добија друго име. Колико је та злослутност имена везана за начин причања легенди и прича и уопште за сујевјерје и вјеровање у зле силе, што је дубоко укоријењено у традицију народа ових простора? И шта остаје након легенди?

МАЈИЋ: Легенде имају своју функцију. У кризним временима оне представљају кохезивни фактор јер њихово оживљавање постаје један од елемената који на окупу држи непомирљиве циљеве појединаца. Међутим, опасно је дугорочне циљеве нација формирати искључиво или у претежном делу ослањајући се на легенде. Онда се уместо сагледавања реалних могућности наша стремљења дефинишу на основу веровања која су најчешће дијаметрално супротна од збиље.

ГЛАС: “Мој највећи страх увек је био исти: плашио сам се да ћу у једном тренутку схватити да је представа коју имам о себи и људима који су ми значили одувек била лажна”, говори Ваш јунак. Можемо ли то да повежемо са горе поменутим силаском у сопствену подсвијест и колико уопште умијемо да искрено посматрамо себе, а самим тим и друге?

МАЈИЋ: Ако се упорно самообмањујемо постоји велика вероватноћа да ћемо временом почети да верујемо у обмане које смо креирали. Када живи у лажи човек подсећа на летилицу која је вођена погрешним координатама. Јасно је да је у таквим условима немогуће пронаћи одредиште и да постоји велика вероватноћа трагичног завршетка.

ГЛАС: С обзиром на то да тренутно промовишете “Рудник”, да ли је можда у плану да Бањалука буде једна од локација за представљање овог романа?

МАЈИЋ: Свакако да јесте. С промоције мојих ранијих романа у Банском двору носим сјајне утиске. Зато се унапред радујем могућем новом сусрету с Бањалучанима.

“Деца зла”

ГЛАС: Ваш роман “Деца зла” добио је екранизацију у облику телевизијске серије. Колико сте задовољни урађеним и шта гледаоци (а и сви они који су читали поменуто дјело) могу очекивати?

МАЈИЋ: Имао сам прилику да погледам материјал који је снимљен и задовољан сам. Међутим, на моју жалост, иако је снимљена пре више од годину дана серија још увек није добила “зелено светло” за емитовање. Према последњој информацији, биће приказана тек у септембру наредне године. Нема никакве дилеме да је моја непопуларност у политичком естаблишменту оно што представља највећу сметњу приказивању серије. Надам се да ће они који о томе одлучују ипак схватити да је трагично у двадесет првом веку цензурисати серије и књиге, јер упркос одређеним сличностима ово ипак није доба Мао Цедунга и Културне револуције.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.