Миодраг Булатовић пером указивао на снагу зла у људима

Мрачно, морбидно, трагично, фантастично, чудесно, и још много тога што никога не оставља равнодушним, уткани су у поетику овог генијалца, који нас је напустио прије три деценије.

Једини писац који је натјерао зло да пјева, рођен је у Окладама код Бијелог Поља 1930. године, а преминуо је у Херцег Новом 15. марта 1991.

Буле, како су га многи звали, био је, послије Иве Андрића, најпревођенији српски писац, али у својој земљи неправедно запостављен. Већ првом књигом “Ђаволи долазе” доспио је у сам врх југословенске прозе, док је за “Људе с четири прста” 1975. добио НИН-ову награду. Гимназију је завршио у Крушевцу, а на Београдском универзитету студирао је психологију и књижевност. Остало је упамћено да је на студије кренуо у њемачком шињелу. Када га је мајка питала шта ће у Београду, одговорио јој је да иде студирати психологију. Мајка га је упитала шта ће му психологија, а он је казао да хоће да буде писац.

- Писац! Добро, само пази да те не ухвате! - поручила му је мајка.

Буле се радо присјећао сусрета са Андрићем и како је, захваљујући нобеловцу, постао члан Удружења књижевника Србије. На сједници управе нико није хтио да га подржи. Нико, осим Андрића, који је казао да ако Булатовића не пусте на врата, ући ће кроз прозор.

Говорио је француски, италијански, њемачки, енглески језик. Радио је и као новинар, касније се бавио и политиком, био је народни посланик. Писац, бунтовник, дисидент, стручњак за маркетинг и све оно што је потребно да би добра књига имала продају какву заслужује. Противник власти, кафански човјек, љубитељ жена лаког морала, стваралац разузданог понашања и непресушне маште. Све то био је Булатовић, који је у своје вријеме много оспораван, признаван, омаловажаван и дизан до небеса, понижаван од стране владајућих књижевних ауторитета, а онда васкрсаван и хваљен.

Књигама освајао свијет

Геније из Бијелог Поља, који је без великог образовања са својим књигама стигао у више од 50 земаља. Његове књиге су излазиле на крајњим тачкама земаљске кугле. Роман “Црвени петао лети према небу” у далеком Јапану је имао тираж већи од 50.000 примјерака. Овај роман је објављен и у Јужноафричкој Републици 1963. године, гдје је доживио чак три издања, док је књига “Људи са четири прста” на пољском језику планула у 40.000 примјерака за мање од недјељу дана. Прича се да је Буле сатима у Варшави потписивао књиге. Само су у  Београду “Људи са четири прста” продати у више од 200.000 примјерака, док је роман доживио десет издања.

У  Истанбулу је Булатовић шест недјеља био на првом мјесту на листи најчитанијих страних писаца. Турски амбасадор понудио му је трајно уточиште у овој земљи, јер је због романа “Херој на магарцу” постојала опасност да му се нешто лоше деси у отаџбини. Одговорио је да је Турска лијепа земља, али да му је ипак у Паризу и Београду љепше.

Почетком шездесетих година сада већ прошлог вијека препознат је у Француској као један од најоригиналнијих писаца изван француског говорног подручја. Чувене су и Булатовићеве промоције у Минхену, гдје је пред многобројном публиком причао анегдоте и збијао шале, а завидан тираж од 200.000 примјерака имао је у Њемачкој.

Оспораван и обожаван

Булатовић, писац који је увео демоне у домаћу литературу, често је оспораван, премало схваћен, тешко разумљив, али генијалан. Аутор којег су страни критичари упоређивали са Достојевским, за чијег је насљедника био проглашен, са Раблеом и са Сервантесом, код нас је, ипак, недовољно читан, проучаван и мало помињан ван књижевних кругова, и то врло уских.

Комунистички генерали покренули су хајку на аутора, који је у роману “Херој на магарцу”, како су тврдили, “извргао руглу тековине НОБ-а”.

Годину дана провео је у Паризу водећи готово двоструки живот, ноћу на дну, у подземљу, с криминалцима, проституткама, политичким емигрантима, а дању у отмјеним кафанама, с новинарима, писцима, уредницима и књижарима, или на журкама и забавама на које је упадао непозван. Радио је на пласману књига, од тога је живио, а имао је смисла за оно што се сада назива маркетинг.

- Умео сам да исцедим лову из суве дреновине - знао је рећи.

О њему се причало јер је донио нешто брутално и лудачко, увијек на ивици скандала. У Булатовићевим романима присутна је немоћ религије да се супротстави злу. То је велика и врло тешка порука коју шаљу дјела Булатовића, да не постоји сила која се може супротставити злу. Поручивао је да је зло толико моћно, и једино што можете да урадите јесте да му се ругате, да изгледа мање страшно. Од њега су бјежали, а истовремено га прислушкивали, шта тај “демон” говори. Био је друкчији, духовит и језовит, од изразитог талента за ругање, нико му није могао противрјечити, ни доскочити, јер је био бржи на “ножу духа”, како је дефинисао своје рефлексе.

Занимљиво је да Буле никад није пио.

- Доста ми је сопственог лудила, па ми није потребно алкохолно - то му је био изговор кад год је одбијао чашицу пића.

Био је забаван, духовит, маштовит. Његови подвизи су често били у домену фантастике, а Булетови пријатељи су тврдили да никада нису упознали човјека који је имао толико сабласних прича из личног искуства као што их је имао он.

А када га је у Игалу 15. марта 1991. године срце откуцало, у истој години кад и Раблеа, Буле је рекао љекарки, која му је скидала сат ручни да му да у вену инјекцију за разбијање тромба: “Нек’ куца сат, кад већ не може моје срце.”

Литература замијенила крвну освету

Булетова тетка и њен муж Фјодор Архипов, емигрант из Одесе, убили су му оца и то пред очима дјечака, који је тада имао тек десетак година. Познаваоци традиције веле да се у Црној Гори не памти да је сестра убила брата. Видјевши мртвог оца, дјечак се над лешом почео тући камењем у главу, био је обливен крвљу као и убијени отац. Од тада је патио од блажег облика епилепсије.

У неизмјерном јаду под теретом огромне несреће у дјечијем срцу се родила и одлука о освети. Тако ће запалити теткину кућу, али га тај чин није ослободио. Много касније одабраће чин освете изведене помоћу ријечи. Тако ће ријеч Миодрага Булатовића попримити осветничка својства.

- Да нисам ушао у ту врсту криминала који се зове литература, вероватно да бих у оном другом, стварном, још више постигао. Зато је за мене литература спас. Човек, или дечак оног менталитета, у чину освете тешко да би се икад зауставио. И ко зна колико бих крви, туђе, морао да пролијем да бих осветио ону коју је пролио Фјодор Архипов. И коју су пролили други људи свих година мог живота. Мени је литература заменила крвну освету - говорио је он.

О црногорској литератури

- Не постоје две црногорске литературе, нити је Црногорце могуће делити. Црногорци су категорија. Велика једна ствар, недељива ствар, алем камен у једном великом мозаику. Не волим ја то дељење, мрачно је то и стиже из далека. Ми који стварамо литературу дубоко смо свесни коме припадамо, а ми припадамо, чак и онда када добро не пишемо, литератури Његоша, Марка Миљанова, Ива Андрића и Вука Караџића - говорио је Булатовић.

Библиографија

- “Ђаволи долазе” (1955)

- “Вук и звоно” (1958)

- “Црвени петао лети према небу (1959)

- “Херој на магарцу” или “Време срама” (1967)

- “Рат је био бољи” (1968)

- “Годо је дошао” (1969), драма

- “Људи са четири прста” (1975)

-  “Пети прст” (1977)

- “Gulio Gulio” (1983)

- “Тетовирање срца” - роман у припреми

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.