Миња Пековић, глумица, за “Глас Српске”: Живот није ни росна ливада, ни шећерни дворац

Овако је разговор за “Глас Српске” започела глумица Миња Пековић, говорећи о искуству спремања улоге у серији “Тунел”, полицијском трилеру, у којем је глумила Невену Гавран. Серија је емитована од 11. новембра до 17. децембра, а рађена је по сценарију Владимира Ћосића и Петра Ристовског, који је режирао ову серију заједно са Дејаном Зечевићем.

- Учила сам да возим и гађам, подробније се упознала са последицама губитка менталног здравља, затим службеним процедурама, али и из новог угла преиспитала појмове правда, истина, љубав. Било је то лепо и важно искуство - додаје Пековићева.

ГЛАС: Радња серије је базирана на причи сачињеној од аутентичних полицијских извјештаја и интервјуа с преговарачима и инспекторима који су радили на стварним случајевима. Како је, с те стране, било ући у тај свијет и шта Вам је било најзанимљивије у том процесу?

ПЕКОВИЋ: Најзанимљивије ми је било истраживати како и где човек нађе упориште да спашава туђу главу стављајући у торбу своју, док та туђа глава понекад ни не жели да буде спашена. Шта је човекољубље, у ствари? Када је помоћ медвеђа услуга? Кад се разилазе право и правда? Све је то деликатно, али и узбудљиво.

ГЛАС: С обзиром на то да прича има упориште у стварности, да ли бисте рекли да је стварност увијек, па и у случају “Тунела”, гора од било које фикције?

ПЕКОВИЋ: Не бих се усудила да је називам ни гором, ни бољом. Фикција нам помаже да стварност разумемо. У стварности смо често ускраћени за кључне информације, док нам фикција нуди читаву палету углова за сагледавање и разумевање. А разумевање чучи у основи људске доброте.

ГЛАС: И ако се поиграмо ријечима, гдје је свјетло на крају нашег тунела у стварности?

ПЕКОВИЋ: У љубави. Увек.

ГЛАС: Ко је Невена Гавран и како је било ући у њене ципеле и у читаву причу тог свијета криминала и различитих личности с којима је и она, а и остатак екипе, укрштавао путеве?

ПЕКОВИЋ: У “Тунелу” најмање има приче о криминалу. Највише о људској психи и окидачима за њен слом. Што се Невене тиче, она представља жене од којих се стално очекује - на сваком пољу, у сваком погледу па набаце на себе мушки принцип у заблуди да ће само тако бити вредноване. Док не открију да је оно што су сматрале својом слабошћу заправо њихова снага.

ГЛАС: У посљедњих неколико година, жанровски, серије попут “Тунела” (који чак унутар епизода приказује другачије жанрове) су постале све учесталије, бар у Србији. Зашто је читав тај миље криминала, трилера и полицијског свијета занимљив за публику, а и за глумце?

ПЕКОВИЋ: Полицијски трилер је узбудљив жанр. Одувек је био. Само се нама чинило све то далеким, резервисаним за Холивуд. Кад се испоставило да можемо и ми да преведемо тај жанр на наше услове и ситуације, отворио се сјајан простор.

ГЛАС: Прошле године на Фестивалу глумца “Заплет” освојили сте награду за најбољу женску улогу у монодрами “Браво за кловна”, која је лична прича, али прича која гађа срце публике, јер може да буде свачија. Колико је за Вас као глумицу, оживљавање болне животне приче на такав начин било важно и колико је имало улогу у суочавању и помирењу са тим сегментом живота?

ПЕКОВИЋ: “Браво за кловна” настаје након суочавања, прихватања, трансформације, након проласка кроз “сито и решето”. То “након” је јако важно јер тада искуство није више бол, него средство којим допирете до других који ходају или ће ходати или познају неког ко хода истом стазом. Мој мотив је да на тој стази будем топао, духовит и охрабрујући глас.

ГЛАС: И колико Вам је у том свему важан био покрет и мијешање различитих елемената театра у једну цјелину. Колико тијело и покрет некад може боље да изрази живот него било каква изговорена ријеч?

ПЕКОВИЋ: И невербална комуникација је комуникација. И ми јој често поклањамо више пажње у тумачењу понашања других људи него речима које су нам ти људи упутили. Зар не? Што значи да и моја публика прати сваку моју сценску кретњу и приписује јој значење. Онда ћу се ја потрудити да те кретње артикулишем, да их усавршим и употпуним значење онога што играм. Још као студент сам обећала себи да нећу бити “само глава која прича”.

ГЛАС: Зашто још више треба говорити о темама попут болести која је обрађена у поменутој монодрами и колико су људи спремни на суочавање са самим животом на сцени, са свиме што јесте, од јаука до смијеха?

ПЕКОВИЋ: Зато што живот није росна ливада ни шећерни дворац. Зато што срећан живот није одсуство проблема, већ умеће да их решавамо. Ја мислим да су људи све свеснији чињенице да радостима често претходи понеки јаук.

ГЛАС: С обзиром на то да смо започели нову годину и да је ово период празника и неких сагледавања себе и других, шта бисте поручили нашим читаоцима?

ПЕКОВИЋ: Сањајте, захвалите се, дајте и радујте се - колико год можете више.

Планови

ГЛАС: И за крај припремате ли неке нове улоге и да ли бисте могли нешто о томе да нам откријете?

ПЕКОВИЋ: У припремама сам за нову филмску улогу. За сад могу само да кажем да је тема мајчинство и како оно постаје или не део женског идентитета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.