Милица Живадиновић, сликарка и праунука Боре Станковића, за “Глас”: Срце ми је заиграло кад сам ушла у Баба Златину улицу

Рекла је то у разговору за “Глас Српске” Милица Живадиновић, сликарка и ауторка књиге “Орнаменти Србије - пиротски ћилим” која је недавно објављена у “Лагунином” издању. Живадиновићева је докторирала на Универзитету Париз, а праунука је чувеног српског писца Борисава Станковића.

- Уметнички занати готово да изумиру пред налетом индустријализације. Важно је младим генерацијама пренети знање и љубав према нашем културном наслеђу, а које је наше највеће духовно богатство - додала је она.

ГЛАС: Можемо ли рећи да је Ваше интересовање за пиротске ћилиме и генерално тај крај Србије, те орнаменте које сте и осликали, али и израдили у уникатном накиту, у Вашим коријенима, будући да сте праунука Боре Станковића који је први у српској књижевности проговорио о југу Србије?

ЖИВАДИНОВИЋ: Док сам током неколико година стварала слике и накит са елементима пиротских шара постављала сам себи питање - зашто? Да ли је то што радим заправо произашло из мог генетског кода? У лето 2020. први пут сам крочила у Врање и у Спомен-кућу мог прадеде Боре Станковића. Чим сам зашла у Баба Златину улицу, калдрмисани сокак који је задржао аутентичан изглед као из епохе мојих предака, заиграло ми је срце. Угледавши капију и двориште родне куће мог прадеде, осетила сам да почињем да откривам одговоре на питања које сам сама себи постављала дуги низ година. Уздрхтала сам кад сам угледала ћилим који виси на довратку куће. Шара, у ћилимарском језику позната као “софра”, налази се готово идентична у форми и у бојама на једној од мојих слика. У баба Златиној соби, која је одгојила славног писца, затекла сам гвоздени кревет прекривен ћилимом поред кога стоје разбој и преслица. Тканине у кући и на тераси које прекривају миндерлуке, сточиће, троношце, подове, испуњене су готово идентичним орнаментима који су наизглед спонтано испунили моја платна. Да ли је могуће да сам их стварала, а да нисам имала свест о постојању свих ових детаља у кући мојих предака? Да ли је то коинциденција или је архетипско наслеђе прорадило у мени?

ГЛАС: Ваша књига “Орнаменти Србије - пиротски ћилим” бави се орнаментиком и настанком ћилима, његовом магијом и симболиком.

ЖИВАДИНОВИЋ: Моје интересовање за пиротски ћилим започело је пре готово десет година на доста необичан начин када сам током боравка у Француској почела да стварам уметнички накит. Док сам била заокупљена осликавањем медаљона које бих затим претварала у огрлицу, наруквицу, минђушу, брош или манжетну, схватила сам да се на њима све чешће налазе геометријске, симетричне форме које су ме визуелно подсећале на топли колорит Пирота и југа Србије.

ГЛАС: Колико је било захтјевно истраживање за стварање ове књиге?

ЖИВАДИНОВИЋ: Док је пиротски ћилим освајао све више простора на мојим медаљонима, интензивније сам претраживала интернет у жељи да пронађем што више нових шара. Почела сам да прикупљам и стручну литературу. Паралелно уз накит, ова чудесна орнаментика је ушетала и у моје сликарство. Нови циклус настајао је спонтано, будећи моју радозналост. Сакупила сам много материјала о пиротском ћилиму и почела чешће да одлазим у Пирот где сам на извору улазила све дубље у тајне стварања и значења ћилима. Требало је обрадити податке, класификовати их, направити селекцију и преточити у форму која би била занимљива и пре свега разумљива сваком читаоцу. Желела сам да и ћилим представим на начин који би могао да заинтригира машту и особа које се никада нису занимале за ћилим. Саставни део је било фотографисање и сакупљање архивских фотографија за ову богато илустровану књигу.

ГЛАС: Шта сте сазнали истражујући, какву магију крију ћилими?

ЖИВАДИНОВИЋ: С обзиром на саму вредност ручног рада, његову лепоту и дејство, пиротски ћилим је од давнина био вреднован као скупоцен предмет, породично благо које се чувало кроз векове и остављало у аманет потомцима. По њиховом броју процењивало се богатство породице. Били су незаобилазни и највреднији део мираза, а каже се и да девојка која није знала да тка није могла да се уда. Пиротски ћилим је нешто свето, налази се пред олтаром у црквама и манастирима (у књизи су репродуковане величанствене фотографије из манастира Хиландар и Суково), служи за молитву, централна је тачка окупљања породице у дому, украшавао је владарске резиденције, оплемењивао говорнице и скупштинска заседања, дочекивао краљеве, војску и ослободиоце. Скупоцен је поклон који се дарује поводом рођења, крштења, удаје, одласка у војску, почетка новог посла, али је такође и дипломатски и протоколаран поклон. Кроз историју је постао саставни део националног идентитета нашег народа и као такав представљао је Србију и освојио бројна престижна признања на многим светским изложбама. И у 21. веку шаре пиротског ћилима су остале инспирација за павиљон Србије на Светској изложби у Шангају 2010, потом и у Дубаију 2020. године.

ГЛАС: Можете ли занимљиве приче, које сте спознали док сте истраживали, подијелити са нашим читаоцима?

ЖИВАДИНОВИЋ: Издвојила би сазнање да су током прве половине 20. века математичари и филозофи почели да се интересују за теорију симетрије у уметности и проучавање коришћења геометријских елемената у занатима и уметностима широм света. Етноматематика нам је доказала да су различите културе откриле исте елементе и креирале сличне или исте орнаменте користећи модуларност. У том смислу, шаре и детаљи са ћилима из Пирота могу се сматрати и ризницом неких старих сачуваних знања. Називи шара на пиротском ћилиму, њихов облик и боја, указују на велику старост, али и на утицај других култура. Тако се сличности у орнаментици у фолклорној уметности племена из Азије, Африке, Северне и Јужне Америке могу пратити кроз векове још од праисторије.

ГЛАС: На чему тренутно радите ?

ЖИВАДИНОВИЋ: Радим на циклусу слика уникатног ручно сликаног накита и видео-анимација “Путујуће шаре Србије” који је инспирисан шарама пиротског ћилима. Овај циклус излагала сам до сада у неколико градова широм наше земље. Турнеја је започела изложбом у Културној станици Свилара у Новом Саду у сарадњи са Француским институтом и Фондацијом Нови Сад Европска престоница, 2021. Затим је 2022. представљена у Спомен-збирци Миће и Вере Божичковић Поповић у Лозници, потом у Музеју Херцеговине у Требињу, у Галерији Чедомир Крстић у Пироту, те у Ранчићевој кући у Гроцкој. Ову годину започела сам изложбом у Галерији “Сањај” у Београду. Био је ово буран период у мом животу, пуно сам радила, много научила, створила, упознала много нових дивних људи, имала пуно јавних наступа. Све то ме је са једне стране исцрпело, али и напунило позитивном енергијом како бих наставила са пројектима који ме очекују у будућем периоду. Ове године ми је у плану још једна велика изложба у Београду, затим у Културном центру Србије у Паризу. Договарамо и изложбу у Банском двору у Бањалуци.

Париз

ГЛАС: Живјели сте у Паризу, колико се тамо цијени традиција уткана у умјетничка дјела?

ЖИВАДИНОВИЋ: Ручни рад се цени у Француској. Велики број људи се радије окреће традиционалним вредностима и уметничким занатима. Французи поштују ручни рад и уникатне предмете и спремни су да плате високу цену за нешто што је јединствено и самим тим вредно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.