Милица Вучковић, књижевница и сликарка, за “Глас Српске”: Најважније је раскрстити с бајкама и животима на реклами

Казала је то књижевница и сликарка Милица Вучковић за “Глас Српске” говорећи о роману “Смртни исход атлетских повреда”, који је стекао велику читаност, али и освојио мноштво награда, међу којима и “Виталову” награду “Златни сунцокрет”, која јој је недавно уручена.

- Свако ће чути свој симптом. Додуше, ћутање о којем је у роману реч, највише почива на срамоти и на осуди заједнице. На канонима који никако да ишчезну - додала је она.

ГЛАС: Кроз ово дјело приказали сте жену која нема времена ни новца да ради на себи, нема времена да чита квалитетну литературу. Она ради два посла. Колико смо сви ми жртве времена?

ВУЧКОВИЋ: То може бити изговор за моју јунакињу, али не и оправдање. Кад се неко јави са таквим коментаром, јави се моја пријатељица која је психотерапеут и каже, постоје службе које бесплатно пружају психолошку помоћ, али и млади терапеути који своје услуге пружају бесплатно или за симболичну цифру. Проблем је што ћемо пре да се обратимо “Гуглу”, “Лајфкоучу” и лошој литератури какве је данас на претек. Што ћемо ми жене пре отићи у фитнес центар или естетску интервенцију, не би ли смо се осећале боље, уместо да разумемо зашто се осећамо лоше, недовољно или већ како. У том смислу, јесмо сви жртве времена, јер се нема времена да се испуни та очекивана слика себе коју друштво намеће.

ГЛАС: Књига говори о поремећеним породичним, али и о лошем партнерском односу. Колико је важно, за лични развој и излаз из таквих односа, да будемо искрени према себи ?

ВУЧКОВИЋ: Избегавам да говорим о таквим категоријама јер звуче сувише апстрактно, али то не значи да ово што сте рекли није сасвим тачно. Најважније је бити искрен према себи, раскрстити са својим очекивањима и могућностима, са бајкама и животима на реклами, а пре свега са патологијама које свако од нас вуче. За мене не постоји савршено родитељство, свако ће на крају испасти сакат, овако или онако, свако ће наћи оправдање у понашању мајке, одсуству оца, рату, сиромаштву, превеликом богатству, да му то буде изговор зашто није постао човеком. Верујем да сваки родитељ пружи колико уме, а да је даље на нама да порастемо у људе. Без тога, нема здравих односа, ни партнерских ни пријатељских, никаквих.

ГЛАС: Роман је ушао у ужи избор за НИН-ову награду, за “Виталову” награду и друге. Како посматрате додјелу награда књижевницима? Колико су важна признања?

ВУЧКОВИЋ: О томе сам говорила на додели “Виталове” награде. Признања су важна, као подршка и афирмација рада, али чини се да су данас ауторима важније неголи сам рад. То је лоша страна те нездраве трке која се одвија на књижевној сцени. Није ми стало до награда, стало ми је да читам и да пишем. Награду сам примила јер ми је драго да се жири одлучио да то признање додели неком младом аутору, односно ауторки, као што сам ја. Млади људи у нашој земљи тешко долазе на ред од свих оних пречих који чекају на признања. У то име, драго ми је да сам добила награду, али само у смислу неке штафете коју ћу предати даље, другим младим ауторима којима је потребан подстрек.

ГЛАС: Понекад нам се чини да се књижевност врти око истих тема. Које теме би, по Вашем мишљењу, требало отворити у књижевности?

ВУЧКОВИЋ: Слажем се, понајвише се врти око рата деведесетих, и ратова између наших, братских народа на Балкану. Од тога ми је мука. Ту сви желе да покажу неку “праву страну”, да истерају нешто начистац, а наравно, свак ту ипак заузима своју “праву страну”, и само се тај наратив, деценијама већ, бесомучно репродукује. Не видим више никакве бенефиције тога. Дође ми да помислим да треба забранити да се о ратовима пише и да се профитира на тим темама. Треба писати о међуљудским односима, о човековој психи, о индивидуалним, а опет универзалним проблемима човека, треба писати о љубави.

ГЛАС: С обзиром на тренутне околности у којима живимо, можемо ли у умјетности тражити излаз, је ли она та која може у човјеку пробудити оно најбоље?

ВУЧКОВИЋ: Прочитала сам “с обзиром на тренутне охолости...” Искрено, ухватили сте ме у тренутку неке опште депресије изазване неразумевањем, лицемерношћу и острашћеношћу људи, склонима да увек гледају само оно што им се говори, на телевизији или у медијима, склонима да увек бирају стране, да увек некога осуде или мрзе, борећи се тако, забога, за мир у свету. Човек, очито, ништа не може да научи из туђег искуства, а изгледа све мање и из сопственог, људи су омађијани, фрустрирани, не знам шта може да их спасе. Можда ништа и не треба да нас спасе. Уметност може да буде једина одступница од свеопштег лудила. Зато уметност, уместо религија са којима нам није пошло за руком, треба да пропагира љубав. Кроз уметност, ваљда, можемо да говоримо истим језиком.

ГЛАС: Како Вам изгледа културно-умјетничка сцена у региону? Има ли промјена у односу на раније?

ВУЧКОВИЋ: Тематски, слабо, у домену књижевности, али није да промена нема. Све је више младих аутора и ауторки, заинтересованих за нешто друго, за нешто добро. Све је више издавачких кућа и фестивала које посећујемо. То је најдрагоценије, што се “сцена” на тај начин макар некако уједињује. Надам се да ће тако наставити да буде, и да ће бити само боље. Тако је и на музичкој сцени, не треба заборавити, извођачи свих земаља региона наступају у свим земљама региона, свуда имају публику. Ликовна сцена је ту релативно занемарена, али у контексту Вашег претходног питања, уметност дефинитивно јесте једно од уточишта и извора наде за боље сутра.

ГЛАС: Припремате ли нешто ново?

ВУЧКОВИЋ: Надам се да ћу крајем ове године стићи да припремим још једну самосталну изложбу, у међувремену читам, пишем и цртам. Што се новог романа тиче, у овој години не планирам ништа, једва чекам да ме и овај актуелни роман остави на миру.

Женска борба

ГЛАС: Како посматрате организације које се боре за женска права, да ли су оне истински оријентисане да помогну или су ту ради личне користи?

ВУЧКОВИЋ: Женска борба не сме да престане, жене још увек нису равноправно третиране и постоји безброј добрих иницијатива и организација. Ево, рецимо, у Србији је скоро основан правни савет за борбу против акушерског насиља, које је огроман проблем у здравственом систему код нас. Па на том трагу, јасно вам је да се феминистичка борба не тиче само борбе жена против мушкараца, у породилиштима раде углавном жене. Феминистичка борба је управљена против било каквог лошег третмана жена, предрасуда о женама, позицијама жена, њиховим одсуством из лектира или научних заједница, њиховим нижим платама на истим позицијама. Наравно, као и свуда и ту има много лицемерја, лоботомије, једноумља и самопромоције, има доста и одмагања женама погрешном борбом и идеологијом. Али, морамо се оријентисати на боље ствари.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.