Миленко Стојичић о четвртој књизи посвећеној великом српском писцу: У Кишовој мансарди књижевности
Драгоцјено сведочанство о Данилу Кишу, његовој књижевности и његовом времену, али и свједочанство о Данилу Кишу као живој традицији модерне књижевности под корицама четири књиге исписао је књижевник из Бањалуке Миленко Стојичић.
Стрпљиво, посвећено и безрезервно, онако како се предајемо стварима до којих нам је истински стало, Стојичић се десет година припремао за његово књижевно путовање у овим антологијама. За "Глас Српске", поводом четврте објављене књиге у издању београдског "Архипелага" говорио је о богатству које је он стекао као човјек и писац истражујући и читајући Киша и о Кишу.
* ГЛАС: Објављена је и Ваша четврта књига о Кишу? Чини се да је он за Вас, а вјерујем и за многе неисцрпан извор инспирације... О чему ћемо моћи читати у тој новој књизи?
СТОЈИЧИЋ: Најприје, дотакнимо три књиге, које "доводе" и до нове књиге, уводе нас у "Приче о Данилу Кишу", "Киш, (у)обличења", "Киш као Киш" и "Киш, стиховања". Прва је прелудијум у Кишов "живот, литературу" (како би он рекао). У другој књизи су разговори са Кишовим истинским пријатељима (Ерши, Куленовић, Матвејевић, Ковач, Давид, Вегел, Мароевић, Мићевић, Копривица, Јасна Шамић…) Треће књига је антологија пјесама у којима је Киш "умножени субјект" (лик). У новој антологији, Киш је лик прича савремених приповједача: Куленовић, Ковач, Огњеновић, Шалго, Ладик, Савић, Албахари, Братић, Копривица, Пантић, Гаталица, Шехић, Баздуљ… У приповједачким свјетовима "видимо" (привиђамо) Киша на различите начине. Те приче су портрети Данила Киша ријечима. На примјер, Каталин Ладик описује Кишове трепавице, које расту у предвечерје… Куленовић "полемише" са пријатељем Кишом поводом његових поетичких начела… Вида Огњеновић путује са Кишом у Нови Сад… Баздуљ проналази прототип једног Кишовог лика… Тридесет и пет аутора очима својих пера виде Данила Киша у различитим ситуацијама живљења и стварања.
* ГЛАС: Чиме сте се Ви као човјек и писац обогатили истражујући о Кишу, шта Вам је био највећи изазов радећи на овим књигама?
СТОЈИЧИЋ: Фигуративно речено, мене је Киш "пронашао" још у гимназијској библиотеци у Мркоњић Граду, гдје сам ишчепркао "Мансарду" и "Ране јаде" и доживио читалачки шок, по кишовском поетичком рецепту - "само за осетљиве"!... Читао сам га у својој мансарди, на тавану куће, лежећи на неком старом војничком кревету!... Кишовог пса Динга "глумио" је мој кућни псић… Касније сам, у Београду, тајно пратио Киша у, рецимо, "Прешерновој клети". Упознао сам га на Мраковици, када је примио Награду "Скендер Куленовић"… Овим књигама сам, интимно, захвалио писцу на читалачком ужитку, којим ме је наградио… Шта сам научио од Киша? Да писац мора да има како естетички тако и етички легитимитет! То ми, данас, превиђамо! Друга поука: "Мрзи ме да измишљам…", како је писао. Дакле, писање је плод истине, факта заогрнута реченицом у којој пулсира поетско језгро (жишка). Онеобичавање је управо то: видјети стварност, на примјер, дјечјим очима. Бити зачуђен и очуђен неком стварном сликом… То су те теоријске Кишове "милоште".
* ГЛАС: Како Ви видите Киша у овом по много чему, лудом 21. вијеку?
СТОЈИЧИЋ: Па, Киш је предсказао овај наш, како кажете, "луди 21. вијек", темама које су и - теме нашег (не)времена! Кишове логорологије су и наше логорологије! Имам једну фотографију, која одговара на Ваше питање. Киш, на рудокопу Томашица, опкољен огромним рупчагама. Ту, на томе мјесту, је откопана масовна гробница, као што је масовних гробница било још много у "нашем" рату! Такође, Киш је писао о национализму, о буђењу национализама… Неко је рекао: да смо на вријеме (про)читали Андрића и Киша, можда… Ха, можда!
* ГЛАС: Знате ли неки занимљив детаљ из његово приватног живота, који можете подијелити са нашим читаоцима?
СТОЈИЧИЋ: Причали су ми Кишови пријатељи, Матвејевић и Куленовић, да је био дјечачки осјетљив и преосјетљив! Ако неке полемике није могао да ријеши ријечима, рјешавао их је рукама. Знам за неке Кишове нокауте у рингу наше књижевности. Коља Мићевић ми је причао да је у једној ноћној кафанској сеанси у Паризу Киш направио прави русвај, јер је неко лоше говорио о Југославији! Звао је себе "посљедњим Југословеном"!
Мисли Данила Киша
"Тешко је подићи своју несрећу у висину. Бити посматрач и посматран истовремено. Онај који је горе и онај који је доле."
"Хтео сам да покажем како у врло различитим епохама постоји непокретна константа. Свеприсутност љубави и смрти."
"Опасно је нагињати се над туђом празнином, а у пустој жељи да се у њој, као на дну бунара огледа своје властито лице; јер и то је таштина. Таштина над таштинама."
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
