Милан Б. Поповић за “Глас”: Умјетност крвари сузама

Рекао је ово за “Глас Српске” пјесник и публициста Милан Б. Поповић објашњавајући наслов своје најновије поетске антологије и додао да сматра да је пјесник одувијек био глас народа.

- У томе је импулс. У својим књигама говорим све оно што други мисле, али немају божји таленат да то искажу на папиру или тастатури рачунара. То је једно од значења наслова књиге - рекао је Поповић.

ГЛАС: Књигу отвара песма “Дилема” Емилије Антанасијевић. Откуда то да Ваша збирка почиње пјесмом другог аутора?

ПОПОВИЋ: Није ово први пут да нека од мојих књига почиње нечијом, туђом песмом, као уводном, на самом почетку. Рецимо у књизи “Песма бунца и плаче” прва уводна је била песма Миодрага Стошића - “Не плачи”. Његова песма ме је, попут “Дилеме” дотакла и испровоцирала до те мере да сам је уврстио у своју књигу, као и сада песму “Дилема”. Сматрам да то није лоше и да људи треба да се повезују, поштују и воле, да уметност треба да спаја људе, вере, конфесије и расе.

ГЛАС: Први тираж књиге износи 3.000 примјерака, што је, с обзиром на стање у култури, број који говори или о вашој самоувјерености или непоколебљивој вјери у моћ поезије?

ПОПОВИЋ: Све моје књиге издавачи издају или их ја штампам као неки својеврсни културни мисионар у тиражима од по 1.500, 2.000, 2.500 и 3.000 књига. Многе моје књиге су доживеле и друга и трећа издања. Радује ме то, баш из срца, некако дечачко људски! То говори о мојој исконској љубави и непоколебљивој вери у поезију и њену моћ. Међутим, без обзира на висок ниво систематског обесхрабривања, постоје људи спремни и способни да, издржавши сва искушења буду названи песницима и доживе да напишу и објаве своју осму по реду књигу песама. Када је поезија у питању - изузетно сам самоуверен, слободан, комотан и свој у њој!

ГЛАС: У једној од поема у књизи децидни сте у ставу да сте уморни. Шта је оно што умара, како, пјеснике, тако и нас читаоце?

ПОПОВИЋ: Тешка времена израњају највећа уметничка дела, али не само тешка времена, већ и унутрашња бол, истинска туга, сета, патња, носталгија и трагедије. Неке ствари које бисмо тако радо сада желели да исправимо, да вратимо време, да вратимо неке људе, а не можемо. Е, то су тешке ствари - то је поезија! Тад уметност крвари сузама. Тада се уметност исписује сама од себе! Уметност крвари сузама!

ГЛАС: У једној од песма говорите о мобингу. Да ли је то класичан мобинг или то можемо схватити и као мобинг душе?

ПОПОВИЋ: Да, то је класични мобинг, осетио сам га на сопственој кожи, а мобинг душе је генерални, универзални, планетарни. То је још страшније и језивије. Тачније, нисам сигуран да ли је мобинг на микроплану гори од мобинга душе на планетарном нивоу. Што се мене тиче, ја јесам задојен одмалена рокенрол америчком супкултуром, али, временом, паралелно са њом, постао сам православни верник и то иде једно уз друго и добро функционише! Ту ми је, у тренутку када сам био на ивици понора живота, помогао мој, од милион један пријатељ, Нинослав Живановић!

ГЛАС: У пјесмама често спомињете лик оца, да ли је он централна фигура у вашем животу?

ПОПОВИЋ: Он, мој отац, Борисав Д. Поповић јесте централна фигура у мом животу, уз чланове моје најближе породице и шире фамилије. Након њих долазе моји најближи пријатељи.

ГЛАС: Ко су аутори који су утицали на ваше формирање, колико сте данас склони тим утицајима, а колико тражите нове изазове?

ПОПОВИЋ: Као читалац пратим савремене српске песнике и песникиње и пишем о њима. Био сам редовни књижевни критичар београдског културног додатка недељом “Блиц књига” седам година у којем сам писао у својој рубрици: “Андерграунд корнер!” Одмалена сам волео и био задојен америчком калифорнијском супкултурном клупском сценом осамдесетих и деведесетих, а посебно саставом “Ганс ен' роузиз”, а фабулозни су ми соло албуми америчке свестране уметнице Линде Пери.

ГЛАС: С друге стране и рок, метал, реге и хип-хоп музика у великој мјери одређују ритам Ваших стихова, које се нисте устручавали ни да укомпонујете кроз сарадњу са музичарима различитих жанрова?

ПОПОВИЋ: Објављена су три оригинална музичка ЦД-а са мојих 50 песама из књига. Да кренемо редом. Прва дама рокенрола и метала код нас Слађана Милошевић, која је са композитором Срђаном Бранковићем и мојом маленкошћу, као текстописцем песме, отпевала вокалну мелодијску линију у опера метал стилу под називом “Издаја (Ја бих да одморим душу)”.

Ту је зрењанински састав “Инстант карма” те “Арт дилер” из Петровца на Млави, чија ми је сарадња значајна и којом се поносим. Желео бих посебно да истакнем двоструку сарадњу са свестраним уметником Бјесомаром из постгранџ групе “Бјесови”. Ми смо прво урадили песму наслова: “Истине мамлази крију (батина!)”. Бјесомар је снимио и видео-спот за ту нумеру, а дописао је и рефрен те песме у којем ми се обраћа док ја читам две строфе своје песме и појављујем се у споту, такође. И другу сарадњу на мој текст песме - “Чак ни друг” - Бјесомар је отпевао вокалну мелодијску линију, одсвирао акустичну гитару, а Ковач, гитариста “Бјесова”, одсвирао је соло на гитари. Никако не бих желео да не поменем Бранислава Лазића Банета. Он је самоиницијативно осмислио песму, отпевао стихове, а строфе и рефрен скројио од наслова мојих седам књига и музичких ЦД компилација и назвао је “Животна дела Милана Б. Поповића”.

Критика

ГЛАС: Осим књижевног рада бавите се и новинарским послом, прије свега у области музичке критике, једног све мање потребног занимања, гледано из угла оних који формирају медијски укус?

ПОПОВИЋ: Од најранијих дана, од саме младости. Увек сам волео гитару, посебно акустичну. Познато је да рокери праве најбоље баладе. Прву ЦД рецензију сам објавио 1994. године у музичком магазину “Рок-Феликс”, код мог првог новинарског уредника Давида Вартебедијана. Касније сам писао за неке фанзине, а онда је дошла озбиљна периодика и музичке ЦД рецензије у “Блицовом” културном додатку, у “Вечерњим новостима” , у штампаној “Правди”, у црногорском листу “Дан” , за који и сада пишем, у “Новој мисли” из новог Сада.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.