Михајло Пантић, писац и књижевни критичар, за “Глас Српске”: Култура изједначена са забавом

Рекао је то за “Глас Српске”, књижевник, књижевни критичар, професор и преводилац Михајло Пантић, којем је недавно уручена награда “Кочићева књига” за цјелокупно дјело и који иза себе има стотине дјела, збирки кратих прича, критика, огледа, превода и студија.

- Читаоци су посебна прича. После свега, себе и даље доживљавам као читаоца. Писање је отуда последична радња, писао сам зато што сам читао и не престајем да то чиним. А кад ми неко дојави да је прочитао оно што сам написао, то узимам као знак потврде да нисам погрешио, да је моје упорно пливање уз матицу имало и разлога и смисла - додаје Пантић.

ГЛАС: Када се осврнете на књижевни, критичарски и професорски рад, на написане приче, есеје, критике... Како бисте описали Вашу посвећеност у свим тим пољима? И шта Вам је најзанимљивији дио у свему томе?

ПАНТИЋ: Свакако непрестана промена. Могућност да сваки пут, сваком новом реченицом, текстом или књигом осмотрим живот као такав. И да уочим и, онолико колико ми је дато, разумем све што нам он доноси: збивања, искушења, разочарања, трагизам, трауме, радости, еуфорије... Са љубављу на повлашћеном, приоритетном месту. Све побројано чини нас онаквим какви смо били и какви јесмо, али само нас љубав осмишљава и држи на окупу. Речју, чини нас вредним живљења. Љубав у свим појавним облицима, љубав као противтежа страху свих страхова. Књижевност унапређује нашу способност да разликујемо, да нешто прихватимо, оспоримо или одбацимо, да држимо будним сопствену свест. И последично томе, сопствену савест, да схватимо да нисмо једини на овом свету или како би рекао Тин Ујевић: “Не бој се, ниси сам! Има и других него ти.” Али, и одмах потом: “Не горди се! Твоје мисли нису само твоје! Оне у другима живе.” То је, за мене, савршена, поетска дефиниција онога што и сам после толико година бављења књижевношћу могу рећи.

ГЛАС: Да ли критика данас ради оно што треба да ради? Колико је изражена, цијењена и вјеродостојна?

ПАНТИЋ: Нешто се ту коренски променило. Критика данас или постоји у специјалистичким академским круговима или се преобразила у говор рекламе, сагласно тржишним законитостима који су завладали и светом уметности. Утицај књижевне периодике јесте нејак, култура је у јавном говору изједначена са забавом. Али то што се рад критичког духа углавном не види, не значи да је престао да постоји или да је мање важан. Напротив, без критичког става који у себи негује сваки посвећени читалац престали бисмо да уочавамо вредности, а тада би све постало и исто и једнако неважно.

ГЛАС: Често помињемо хиперпродукцију у издаваштву. Да ли је позитивно што су данас могућности за објављивање у ствари тако велике или на том пољу треба нешто промијенити?

ПАНТИЋ: Хиперпродукција и графоманија обележавају наше доба. Просвећеност становништва стоструко је већа у односу на време од пре једног или два века. Мислећи човек има природну потребу да се изрази, што је нужан, али не и довољан услов да нечије речи постану књижевност. Технологија је убрзала сам процес писања, олакшан је рад на тексту, информације су лако и брзо доступне, само знање постало је роба, штампа је појефтинила захваљујући унапређењу и порасту те индустрије. И, што је кључно, измењен је начин оглашавања написаног. Довољан је интернет, текст се поставља на њега без претходног уредничког, рецензентског, лекторског рада. И већ ће неко то читати. Или неће, мање је важно. Важно је да је нешто написано, а судбина му је непредвидљива. Промене које помињете нису могуће, јер је посреди хук знакова нашег времена, инерција живота о каквом пре тридесет година једва да смо могли сањати.

ГЛАС: Упркос томе што постоји мноштво начина за ширење писане ријечи, колики је њен утицај? Шта је књижевност данас и какав је читалац овог доба?

ПАНТИЋ: Књижевност у нашем добу више није репрезентативна симболичка форма. Или, ако јесте, то је само у траговима и у мањем делу популације. Ми живимо екранску културу, културу брзине, постали смо визуелне аналфабете, говор слике однео је потпуну превагу. Саберите само колико сати дневно проведемо пред компјутером, телефоном, телевизором, где би нам био крај да само део тих минута концентрисано читамо. Али књижевност захтева посвећено време, а ко данас има времена, живот нас престиже стално новим изазовима и пословима. Но, да не верујем да је упркос свему побројаном књижевност и даље важна одавно бих променио професију. Она нас на почетку почетка или на крају крајева приближава себи. Довољно је и толико, било би претенциозно захтевати више.

ГЛАС: Књига прича “Ниједна од седам” једно је од Ваших најновијих дјела које, између осталог, приказује свакодневицу, живот са свиме што јесте и умногоме о љубави и њеним врстама. Како је настајало једно такво дјело и колико су приче јунака у ствари приче које живимо у реалности?

ПАНТИЋ: Први импулс у мом случају није рационалног порекла. Другим речима, ретко када одрешито кажем себи да ћу о нечему написати књигу, таква идеја се лагано кристализује. То, наравно, не значи да се прича напише сама, напротив, али акумулација је врло дуга, понекад траје деценијама. Мисао о томе како и шта писати понекад “падне с неба” или изрони из вербализоване интуиције, а понекад има и опсесиван облик. И када се коначно безгласно договорим са собом о чему желим да пишем, кад ми интуиција то најави или наметне писање постаје сушта радост. Приче су увек у некој вези са реалним животом, јер немају одакле друго да настану. Ипак, једном створене оне се не односе само на конкретан повод који и сам често заборавим, а читаоци ионако немају никакво знање о томе, јер прича иако је изникла у стварном свету заснива свет за себе. Не знамо ништа ни о писцу нити чиме је подстакнута, али упркос томе доживљавамо је као потврду и доказ и нашег постојања. Тако сам и у књизи “Ниједна од седам” говорио о људима из градске свакодневице, какав сам и сам, али у нешто већој мери него раније и о аутсајдерима, о људима који живе не питајући се о томе, већ једноставно - живе.

ГЛАС: Да ли је стварност увијек гора од сваке фикције?

ПАНТИЋ: Зависи о којој стварности и о каквој фикцији говоримо. Језик је чудесан медиј, он памти и оно о што нам док пишемо није на памети. Али управо таква, суштинска значења у читању често израњају на површину па онда у причи, која само наизглед не говори о нама, видимо себе и нашу стварност, иако је текст који читамо понекад настао пре више стотина година. Писце доживљавамо и као пророке, утописте, мудраце, цинике, агигаторе, просветитеље, рушитеље... иако им док су писали то можда и није падало на памет. А зашто је тако, одговор није посебно тежак - зато што су читаоци мера књижевности, они активирају значења текста. И та игра између фикције и стварности не престаје, нема ту јасних, а некмоли чврстих граница. Ево сјајног примера: Дантеово устројство пакла извршило је толико снажан утицај на касније схватање доњег света да су сва његова претходна замишљања потиснута и избељена у колективној меморији или представама. Фикција је, дакле, постала стварност. А како стварност постаје фикција имамо прегршт свакидашњих примера, књижевност не ради ништа друго него фикционализује стварност.

Разговори

ГЛАС: У дјелу “Бесконачни разговори” прикупљени су Ваши разговори у распону од скоро четрдесет година. Каква сјећања Вас вежу за неки од првих дијалога и колико је у ствари значајно на такав начин бити свједок времена и тренутка?

ПАНТИЋ: Из тих разговора видим да сам од младих дана углавном мислио и живео књижевност, што је за мене био сасвим прикладан начин да боље разумем па и поднесем притисак времена, који је у великој мери обликовао наше животе. Књижевност, притом, није никакав азил, никакво бекство од стварности и трауматичне историје, него је, уверен сам, супериоран модел дубљег разумевања света који нам се без уметности чини сасвим непрозирним. Али, кад читамо Шекспира, Достојевског, Чехова, Гогоља, Томаса Мана, Кафку, Андрића или велике песнике... видимо, на срећу, да баш и није тако. Књижевност нас и осмислотворује и искупљује.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.