Михајло Орловић о књизи “Помор стараца”: Књижевна анатомија универзалне трагедије

Поменуто дјело је 28. књига у каријери овог књижевно-новинарског ветерана, којег чињеница да је у пензији није зауставила у неуморном истраживању занимљивих прича и књижевном стваралаштву, често инспирисаног догађајима и људима које је сретао током професионалне каријере.

Прича која се крије иза “Помора стараца” је локалног фокуса, али је дубоко универзална у свом значењу и смислу. Настала је од једног кратког новинарског ТВ прилога, којем је требало 27 година да буде претворен у роман.

- Књига је почела да се пише од 1995. године, када је у Копривни, на ентитетској граници,  организована размјена 143 леша стараца, који су помрли у кратком року на територији Санског Моста. Покушавао сам годинама да истражим анатомију тог случаја, кроз романескну форму разговора са породицама настрадалих, преживјелим старцима, људима одговорним за њихову смрт, како бих истражио шта се крије иза тог зида ћутње којом је обавијена поменута трагедија. Догађај ми се учинио библијским, у којем је осим живота страдало свако људско достојанство. У овом свијету, а ни раније никада није постојала универзална и света истина. Јер како нешто може да се зове тако ако је она ствар убјеђења, односно мантра супротности: јест, није, да и не, могло би или не би, и тако у бескрај у којем најчешће побјеђује галама, насиље, већа шапа - рекао је Орловић за “Глас Српске”.

Роман је сачињен у занимљивој књижевној структури и форми, од фрагмената, мозаика, рефлексија. Ту су и неке другачије приче које прате радњу. Прикривене су, а увијек лебде, покушавајући да трагедију освијетле из другог угла, који су по ријечима аутора инспирацију пронашле у другим умјетничким формама.

- Цијели случај сам видио као Пикасову “Гернику”. Небо, ланци, тијела разбацана. Скупљао сам те разбацане каменчиће (реминисценције), односно, фрагменте и слагао. А када сам се измакао и погледао, рекао сам себи - то је грађевина ни на небу ни на земљи. Ако је ставим на нечија леђа, поклекнуће. Најбоље је да је оставим нека лебди као савјест универзума. А, истина, запитах се. Она је нешто, а чим је нешто она има боју, мирис и укус, односно своју сврху. Да је другачије, тај који је хоће не би је тражио. Истина има разних . Има их које личе на вашке. Шта ради птица ако је нападне уш? Она биште по својим крилима. Нико не воли мрље на свом перју, па чак ни сунчеве зраке. У почетку они грију и пријају, а касније отежају. Шта је живот? Круг. Ход од тачке до тачке. Ако постоји раздаљина између тих тачака, онда нам је он (живот) задат, а све што је задато има рок. На сву срећу не знамо му трајање. Само га наслућујемо - каже аутор романа.

Ликови стараца (јунаци) из романа су нека врста метафоре за све заборављене ликове, скрајнуте у заборав, из неког вишег или неког личног интереса.

- Актери догађаја чијом се анатомијом бавим били су, нажалост, обични предмети, роба за трампу, нешто узгред, оптерећење.  Да будем искренији, били су терет - оних који су их оставили и оних који су одлучивали о њиховој судбини. Свако их се желио ратосиљати. Зашто се то тако догодило? За неке, они (старци) су само били истрошене рите, за друге,  нешто што је већ прошло. У сваком случају били су прошлост која кандише на буђ, мокраћу, паучину - објашњава писац.

Стварност догађаја била је донекле оптерећење за писање романа и често је доводила до сукоба на унутрашњој релацији аутора у смислу новинар против писца фикције, али је компромис пронађен на обострано задовољство.

- И ако се дотичем нечег што је било: историја, факат, догађај... нисам документариста, односно писац који пошто-пото инсистира на некаквој истини, за мене је тај догађај непобитна стварност, а тим  и повод да испричам универзалну причу о људској трагедији страдалника и оних који су проузроковали то страдање. Жртве су преживјеле разне тортуре, а највише физичке, њихови мучитељи су имали хаварију ума - јасан је Орловић.

Орловић тренутно промовише роман широм региона, а сљедећа промоција заказана је у Карловцу у Хрватској, а по његовим ријечима, књиге су данас приморане да траже своје читаоце уживо.

- Роман је писан комплексно у помало филозофским приступу, али реакције публике на промоцијама су више него позитивне. Тешко је данас књизи и писцу стићи до читаоца, осуђени смо да тражимо читаоце у живом контакту са њима, јер су књиге и култура у другом плану. Нема начина да стигнете до публике ако нећете разговарати са њом, да пробудите интерес за књигу, да читалачка реакција обави путем усмене предаје, од уста до уста, препоруку за књигу - додаје Орловић.

Награда

Орловић је за свој претпосљедњи роман “Ничија кућа” добио награду “Миленко Стојичић”, која му је посебно драга, прије свега због колеге писца и новинара по којем награда носи име.

- Немам ласкаво мишљење о модерним књижевним наградама. Више су постале мјерило оног ко их даје, него оно што се награђује и стварно их има превише. Што се тиче ове награде, на један интиман, лични начин, драго ми је што сам њен лауреат, прије свега због Миленка, са којим сам дуго радио и кога сам јако цијенио као културног радника и писца, а њено постојање на један искрен начин чува сјећање на његов рад и дјело - каже Орловић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.