Матија Бећковић, за Глас Српске: Слово без ботокса нико не примећује

Овако српску умјетничку сцену види академик и књижевник Матија Бећковић иза којег стоје деценије стваралаштва и бројна дјела која су ушла у антологије.

- Али када видим да је неко у Србији одлучио да свира обоу и верује да на томе може засновати свој живот то је највеће признање и обои и српском народу - сматра Бећковић.

Из његове умјетничке радионице изашле су пјесме, поеме, али и монодраме. У посљедње четири године написао је и објавио четири поеме. Четврта је објављена у најновијем плавом колу Српске књижевне задруге, а посвећена је и насловљена "Праху оца поезије".

- Све је почело пре три године о двестагодишњици Његошевог рођења, када се ловћенски тајновидац преместио на икону, добио житије, тропар, службу и свој дан. Новопросијаног светитеља назвао сам Оцем поезије, као што је он Карађорђа, посвећујући му "Горски вијенац", назвао Оцем Србије. Тако је у наше време уз Оца Србије стао и Отац поезије. Чини се  да је у Његошевој посвети Праху оца Србије било и неке несвесне личне пројекције - прича аутор култних поема "Вера Павладољска" и "Кад дођеш у било који град".

Писање о Оцу поезије схватио је као посебну дужност. 

- Његош је задатак  наше културе, наше вере и поезије. Нека врста савести српске нације. Није чудо што је један песник предлагао да се од Његоша одморимо једно сто година. Његова појава остаје изван објашњења. Што су га чешће сахрањивали и жешће оптуживали, преводили на црногорски, разнебошавали и разњегошавали више су га посвећивали и ореол му усијавали - указује Бећковић који је за своје стваралаштво добио угледне награде као што су "Милан Ракић", "Змајева награда", "Дисова награда", "Десанка Максимовић", "Радоје Домановић".

Осврнуо се и на актуелни друштвени тренутак откривајући како доживљава негативне појаве 21. вијека.   

- Сад су старлете на врхунцу моћи и њихова слава је толика да се  не само њима него и нама чини да никад неће проћи. Али зар се тако није чинило и са Брозовима и другим старлетама  и њиховим ријалити програмима у двадесетом веку - истиче Бећковић.

Објашњава како је култура доспјела у лош положај у којем се већ годинама налази.

- Политика је дуго толерисала културу. А онда је закључила да је култура луксуз без кога се може. И да се права може заменити лажном. И лансирала алтернативну уметност попут лажних робних марки. Речита је она анегдота кад је купац нудио сликару 100 евра за слику. "Па ја сам толико дао за платно" рече сликар." Да, али тада је било чисто!" узврати купац - кроз смијех каже Бећковић.

У својим дјелима и јавним наступима често се бави и политичким темама.

- Положај у који смо доспели најбоље говори какву смо политику водили. Кривотворећи своју прошлост угрозили смо сопствену будућност. Није чудо што је толику сензацију изазвала појава Републике Српске јер деценијама нико није знао да постоје Срби у БиХ. Зато је она тако важна за наш повратак самима себи - рекао је Бећковић.

Пјесме паметније од пјесника

- Песме су паметније и дубље од песника. Поему "Вера Павладољска" сам написао као гимназијалац. И нисам ни слутио да је она пролог за много тога што је дошло као епилог. Кад видим колико има даровитих младих, здравих и лепих младића и девојака грех је жалити се уопште, а посебно сумњати у будућност поезије - каже Матија Бећковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.