Маша Живковић, пјесникиња, за “Глас Српске”: Ово доба је најбоље за поезију

Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” пјесникиња Маша Живковић, осврћући се на могућности које млади аутори у региону данас имају и могу да добију. Живковићева ће вечерас у црвеном салону Банског двора од 20 часова, заједно са Владаном Перлић читати своју поезију. Догађај организује Удружење за промоцију и популаризацију књижевности “Императив” у сарадњи са Банским двором Културним центром.

- Такође постоје песничке радионице за које мислим да су пресудне за напредак. Добра поезија у коју се уложило времена, труда и талента нађе свој пут. Оно што је потребно је велики број добрих и одговорних уредника који ће помоћи ауторима да што боље артикулишу своје идеје и који ће правити селекцију шта јесте, а шта није за објављивање - додала је она.

ГЛАС: Како бисте описали све оно што је стало у Вашу збирку “Кроз високу траву”? И постоји ли нека нит која повезује све пјесме?

ЖИВКОВИЋ: Описала бих као чудо, али и као нешто сасвим очекивано, јер је постепено долазило до тога да се ове песме заокруже у целину. Покушала сам да их повежем у причу која може да се прати хронолошки.

ГЛАС: Од најситнијих, једноставних призора нашег свијета стварате пјесме. Дакле, инспирацију је могуће пронаћи баш у свему? Да ли бисте рекли да баш о свему пиште без задршке?

ЖИВКОВИЋ: Јесте, могуће је пронаћи инспирацију у свему ако говоримо о неком спољашњем фактору, али оно на чему треба радити је унутрашња инспирација, радозналост, стална потреба за промишљањем, опажањем свега што се дешава, како унутар свог бића тако и у спољној околини и односима с људима. Не бих рекла да немам задршке, имам је, раније и много више, али како расте личност песника, тако му и песме постају конкретније, јасније, отвореније. То је нешто на чему бих непрекидно желела да радим и мислим да томе нема краја.

ГЛАС: Да ли Вам је писање поезије нека врста искорака из зоне комфора или је поезија сама по себи зона комфора?

ЖИВКОВИЋ: Ово је занимљиво питање. Писање поезије је наизменично и једно и друго. Некад се уђе у одређени манир и онда то постане зона комфора, али приликом раста песникове личности неизбежно је и да му песме све више постају одраз искорака из зоне комфора. Треба стално подизати ту лествицу и иступати отвореније и смелије. Колико год немира доноси тај процес, поезија ће ми увек бити једино могуће место на којем могу да се саберем и постанем свеснија свега што се дешава.

ГЛАС: Чију поезију волите да читате? Имате ли узоре и колико се на њих ослањате?

ЖИВКОВИЋ: Тренутно највише волим да читам домаћу и светску савремену поезију, коју сам открила на радионицама поезије код Огњенке Лакићевић. Она је једна од ауторки коју највише волим да читам и која је највише утицала на моју поезију и уопште схватање поезије, исто и Звонко Карановић, чију радионицу сам такође похађала. Издвојила бих песнике Марка Погачара, Марка Томаша, Тању Ступар Трифуновић, Ољу Савичевић Иванчевић, Збигњева Херберта, Силвију Плат, Ен Карсон, Ен Секстон и Рејмонда Карвера.

 Промјене

ГЛАС: С обзиром на то да већ мјесецима живимо једну другачију стварност, како видите утицај оваквог живота и промјена на саму књижевност и умјетност уопште?

ЖИВКОВИЋ: Већ видим промене, најпре што се тиче јавних читања и радионица поезије, које успевају да буду одржане захваљујући интернету. Сада неко из друге земље може да се насними и учествује у песничким читањима у Београду, као што су “Сви ми” или “Млади и зелени” или може да учествује на радионицама путем “Скајпа”, што раније није био случај. Социјална дистанца и ношење маски захтевају проналажење других начина да се блискост искаже, задржи или тек настане. Новонастала стварност може да се посматра и као опомена да ништа никад није загарантовано, да је све крхко, подложно промени и да је потребно бити прилагодљив, одговоран и захвалан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.