Марко Шелић Марчело за Глас Српске: Измичу нам велики злочини,убиства нечијег талента
О неким људима умјесто ријечи хвале и помпезних најава најбоље и најреалније говоре њихова дјела, оно што су људима поклонили, чудо које је и њима поклоњено, таленат.
Из тих разлога и за Марка Шелића, свима добро познатог Марчела, не требају такви уводи. Међу ријеткима у овом времену ријалити живота он се кроз музику и књижевност бори за истину. Овај пут он је одлучио да причу и ликове које је 2012. године оживио под корицама романа "Малтерего" у издању београдске "Лагуне" продуби и објави под називом "Малтерего - Књига прва: Рубикова коцка", а за "Глас Српске" говорио је о раду на тој другој књизи, њеним ликовима, стању у друштву, умјетности....
* ГЛАС: Четири године послије првог издања, а у сусрет наставку, књига је промијенила своју првобитну, готово драмску форму и стиже пред читаоце као пунокрвни роман. Римејк. Шта су то Ваше мисли мијењале кроз перо у "Рубиковој коцки"?
МАРЧЕЛО: Не причу, већ начин на који је опричана. Радећи на другој књизи пожелео сам да први део трилогије стилски приведем естетици наставка; римејк је синоним за "измењено и допуњено издање", с тим што је то у овом случају значило истински га раставити и изнова саставити за сусрет са новим читаоцима, а прве реакције говоре ми да ни читаоци ранијег издања, они који су пожелели да, у сусрет наставку, време и вољу подаре и новом, нису разочарани начином на који су прича и јунаци продубљени, при чему је сама радња брижљиво очувана. Једно од главних горива романа - начин на који главни јунак промишља људе и живот, на моменте есејистички, трагом Десничиног Ивана Галеба - сада је још снажније употребљено, добило се много нових оваквих пасажа, у чему сам посебно уживао.
* ГЛАС: Колико је данас око нас ликова попут Вашег главног јунака, младог и даровитог Леа, у којем тиња жеља за осветом и пред кога је стављено бреме избора да на насиље (не) одговори истом мјером?
МАРЧЕЛО: Много више но што мислимо. "Рубикова столица" није књига о монументалном злу, већ о отрову у малом паковању, о насиљу које може задесити свакога, па зато не звучи као нарочита вест, не завређује ни епику ни лирику, али носи довољно спорогореће драме да трајно закриви и унакази један део душе онога ко је жртва. Готово смо огуглали чак и на убиства, па радару наше пажње свакако измичу неки деликатнији злочини: убиство нечијег талента, самопоуздања, духа. И баш то јесте оно што ме овде занима: напукли људи. Идеја да постоје велике трагедије, али не постоје мале трауме. Са друге стране, полемика о природи односа правде и освете никад не застарева, то ће занавек бити проблематично. А носи и последице.
* ГЛАС: Као неко ко живи и оживљава умјетност и вјерујем, инспирацију проналази у најчешће, не тако лијепој свакодневици... Да ли се живот просјечног човјека у бившој Југославији претвара у ријалити и шта нам доноси поплава забаве тог типа?
МАРЧЕЛО: Мени ама баш ништа. То је море које те дави само ако сам скочиш у њега: кабловска је стигла практично свугде, има двестотинак или колико већ канала, па она чувена "нема шта да се гледа" апсолутно није истинит изговор. Већина, дакле, воли такав програм, а воли га јер је инертна, јер и даље гледа само два или три канала. Ако та чињеница има последице, а има, нешто би требало учинити; забране не долазе у обзир, то не одобравам, али стављање у прави регистар још како бих подржао. Речју, склонити тај програм с телевизија с националном фреквенцијом. Да, упркос народу који то воли. Зато што то воли, он тако и изгледа. Ако хоћете да га едукујете, да га промените, онда нема друге. Навикнимо људе на другачији програм.
* ГЛАС: Свјесни смо да је култура у региону на маргини. Без обзира на то, умјетници поклањају најискреније дијелове себе публици. Колико је тешко бити умјетник у 21. вијеку или је то увијек једнако тешко?
МАРЧЕЛО: Све сте сами казали, нема се шта додати. Ко год важе хоће ли се или неће бавити стваралаштвом на основу тога колико му се то "чини тешким данас" - то није уметник, то је трговац. То је калкулант. А с калкулантима не разговарам дуже од пет минута, пошто је несносно слушати њихове приче о томе како је, ето, земља таква каква је, па онда и музика, па "ја један ту ништа не могу", па онда спомену Кихота, па ти наведу колико је неписмених, па све тако један савршен алиби за сопствено саучествовање у свему томе. Дон Кихот је, кад смо код тога, радио и много сулудије ствари но што је "борба" с ветрењачама, али је баш то ушло у фразу само из једног разлога: зато што се деси при почетку онако обимне књиге, у оном делу где већина још није одустала од читања. Људи не само што немају снаге да верују у макар нешто, него им је мучно и да читају о туђој уверености. Ја бих, међутим, увек радије држао страну ономе ко следи некакав идеал, макар смешан и сулуд, него гомилетини бескичмењака који правдају лични кукавичлук ставом (или "ставом") већине.
"Серија" из три сезоне
* ГЛАС: Како у наслову пише "прва књига", дакле слиједи наставак? Који је сљедећи план на Вашем књижевном путу?
МАРЧЕЛО: Управо тај. "Малтерего" је од почетка мапиран, чак врло прецизно. Кокетира са концептом савремених телевизијских серија, које су осетно ставиле филм у други план. Ово је нешто налик серији из три сезоне: свака је заокружена целина, али и део веће приче. То, међутим, не значи да се са серијама трка у догађајности науштрб литерарности; у мом писању осећа се све што ме занима стрип, музика, театар и кинематографија - али ово је роман, књижевност је свакако примарна. Све остало су зачини и линкови.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
