Марина Абрамовић: У седамдесетим тек почиње живот

Многи кажу да је моја исповест мрачна, али тако ја видим живот. Хтjела сам да напишем причу свог живота која ће бити разумљива широј публици. Намијенила сам је свима, како би могли да схвате слојевитост живота умјетника.

Овако је Марина Абрамовић, најпознатија српска савремена умјетница, публици у Будви објаснила разлоге зашто је написала мемоаре. Њен "Ход кроз зидове" објављен је на енглеском језику, а ускоро ће изаћи и на српском.

- Књигу сам посветила пријатељима и непријатељима, то ми је јако важно. Толики су пријатељи постали непријатељи, а непријатељи пријатељи. Никога нисам изоставила. Ова књига има безобразних вицева, политички некоректних, љубави, разочарања, уметности, сећања о временима која сам провела са Абориџинима, шаманима... - рекла је Абрамовићева.

За разлику од њене претходне посјете Црној Гори, када су је дочекали премијер и други високи државни званичници, Абрамовићева је овог пута дошла на позив "Дукли арт центра", који води руски галериста и публициста Марат Гелман. Како пројекат пренамене фабрике "Обод", због кога је раније долазила, није заживио, а умјетница се од њега оградила, ни ријечи није било о томе. Са публиком је подијелила дијелове детињства, доживљај љубави, своја разочарања, патње, размишљања о смрти, перформансу...

- Родила сам се одмах после рата - прича умјетница. - Моји родитељи су се упознали у рату, и заволели. Али, њихова љубав је била трагична. Кад је дошао мир схватили су да су потпуно различити и да је рат био њихова једина заједничка тачка. Мајка није исказивала нежности. Никад ме није пољубила. Када сам је касније упитала да ми објасни зашто, одговорила је да није хтела да ме размази. И то је за њу било нормално. Осуђивала сам је све док нисам прочитала њене дневнике. Читајући те записе, схватила сам да је била ужасно несрећна. Да сам то знала док је била жива, другачије бих се понашала.

Умјетница перформанса је говорила и о ретроспективној изложби у њујоршком музеју МОМА.

- Била сам пресрећна када су ме позвали. Видела сам огромну шансу за перформанс. Схватила сам да могу да покажем да перформанс има трансфомативну моћ. Рекла сам: Уметник је присутан. И била сам присутна тамо, све време пуна три месеца. Седела сам непомично на столици и свако је могао да седне преко пута мене. Гледали смо се у очи. Кад гледате у очи човека, отвара се цела душа. Очи су врата душе. Моја енергија се тада променила. Било је напорно. У мојој глави пролазили су људи, покушавала сам да уђем у њих. Припремала сам се годину дана за тај перформанс!

- И ја сам била рањива - каже. - Када сам коначно устала, била сам други човек. Схватила сам да људима морам да покажем пут како да подигну свест. Лако је свест спустити, лако је људе понижавати, али кад се свест подигне престаће ратови!

Марина је описала догађај из младости који је одвео у перформанс.

- Тражила сам од оца да ми купи уљане боје за четрнаести рођендан - сећа се. - Он је био ратник и није се разумео у уметност. Замолио је свог пријатеља, сликара Фила Филиповића, да ми да часове сликања. Први час никад нећу заборавити. Сећам се да је исекао платно за слику, ставио га на под и посуо га пигментима. Ставио је туткало у конзерву и преко свега терпентин. Узео је шибицу и запалио. Буквално је експлодирало на моје очи, погледао ме је, рекао да је то залазак сунца и отишао. Слику сам ставила на зид и отишла са родитељима на летовање. Када смо се вратили, слика се претворила у прах. Тада сам схватила да је све у процесу, није у резултату, то ме је усмерило према перформансу.

Умјетница је признала да је неки критичари воле, а други не.

- Када сам била студент, перформанс, фотографија, видео, нису били признати као уметност. Четрдесет пет година касније перформанс је постао мејнстрим. Требало је толико година да верујем у себе када нико није веровао.

Разговор у Будви завршила је показивањем разгледнице коју јој је својевремено послао брат Велимир. На њој су Црногорац, његова ћерка и жена. Он усправан корача са малим цегером у руци, а оне иза њега насмејане, повијене од пртењача и терета на леђима.

- Срећна сам што сам избегла овакву судбину - закључила је умјетница.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.