Марина Абрамовић била спремна да зарад перформанса пуца из пиштоља

Публику је поздравила ријечима "Добро вече, децо", због великог броја младих људи који су дошли како би видјели свјетски познату умјетницу и како би "из прве руке" чули, а касније и видјели, шта је заправо перформанс којем је требало много времена да буде прихваћен, у Србији, али и у остатку свијета.

"Ви се пробудите ујутру и имате идеје. Те идеју постају опсесија и све су веће и веће. Осећате немир у стомаку и ништа друго не можете да урадите осим да одете и остварите их у свом студију", рекла је Марина док је објашњавала да се умјетник не постаје, већ са тим даром се рађа.

Говорила је како је сваки умјетник заправо сам, са својим радом у којем није важан сам циљ већ сам процес стварања. Овоме ју је научио пријатељ њеног оца када је она имала 14 година. Фило Филиповић направио је дјело на платну просувши туткало из конзерве онда је залијепио мало гипса, сламе. Обојио је то црвеним и жутим пигментом, посуо терпентином и запалио. Све то је букнуло, а он је рекао: "Ово је залазак Сунца" и отишао".

Четрнаестогодишња дјевојчица је дјело ставила на зид, али се оно убрзо распало, и остало је само сјећање на процес, објаснила је она.

"У перформансу процес је све, није резултат, резултат је крај. Али тај процес кроз који пролазис, ту трансформацију бића на који наилазис у том перформансу", рекла је Абрамовић и истакла да је разлика између "традиционалне" умјетности и перформанса то што је за њу нож-нож, крв-крв и једино ако се "суочимо са страховима и болом, и ако то разумемо, можемо упознати себе и мењати се".

За некога ко се бави перформанском, њено тијело је главно оруђе у стварању умјетности. То је размјена енергије и зато умјетник мора да буде присутан у времену и простору гдје се његово дјело налази.

"Публика је као пас, све осети", рекла је Марина истичићи да умјетник мора бити присутан умом и тијелом и да мора дати 150 одсто себе, уколико жели да толико добије од публике.

Умјетница на перформанс гледа као на питање живота или смрти.

"Желела сам да видим колико публика може далеко да иде", рекла је Марина. Тада је допустила публици да јој ураде шта год желе, а они су је секли жилетом, боли ружиним трњем, покушавали да запале памук око њеног врата, скидали одјећу са ње.

Један од присутних је желио да провјери да ли би допустила и да њеном руком ка њој испали метак из пиштоља, чак и на то је била спремна, али је неко из публике то спријечио. Марина Абрамовић је након овог перформанса крвава кренула ка присутнима, али су сви од ње побјегли.

Рекла је како нико не жели крваву и рањиву Марину и да је за тих шест сати цио један прамен њене косе осиједио. Тада је схватила да публика може и да убије уметника.

На предавању, присутни су имали прилику да види неке старе радове Марине Абрамовић и да чују објашњења за њих. Највећи утицај оставили су радови са дугогодишњим партнером Улајем са којим је извела неке од најопаснијих перформанса. Публика је тада гледала како умјетница ка себи затеже лук, док њен партер треба да издржи, а да не пусти стријелу кроз њено срце.

"Наизглед бесмислен перформанс шамарања заправо представља могућности људског тела и његову повезаност за остале уметности. Овај перформанс није представљао насиље, већ музикалност тела које је у овом случају био ударачки инструмент", објаснила је Марина.

Публика је имала прилику и да сама "учествује у перформансима". Први је био "А", просто викање из свег гласа.

"Ти познајеш свој глас ако вичеш мало. Али ако вичеш 15 минута, 20, 30, ако вичеш један сат, твој глас се мења. Постје глас птице, постане глас детета, постане глас неке нежне житотиње. Толико имамо сами у себи гласова, за које уоште ни не знамо. Треба упознати свој глас", рекла је умјетница, а онда су сви присутни у глас викали. Из све снаге, а онда је Марина само напоменула да је то свега неколико тренутака, а да је она то чинила сатима, да би упознала себе.

"НЕ је почетак", рекла је умјетница, али онда ДА значи крај. Улај и она жељели су да се вјенчају на Кинеском зиду али су им рекли НЕ, када су коначно добили ДА као одговор, пјешачили су по 2.500 километара да би састали на средини како би се растали.

"Тада сам имала 40 година и изгубила сам човека којег сам волела и у исто време цео мој рад заједнички са њим. Тако да сам била поново на почетку", казала је она.

Публику је позвала да обиђу музеј како би видјели дело "Балкански барок", перформанс у којем она риба кости, покушавајући да скине крв са њих и на тај начин покушавајући да спере све оно што је донио рат којег се она лично веома стидјела.

"Ја сам са Балкана, а Балкан увек имаш у себи, не можеш то да избациш. Увек сам мислила да је Балкан на мосту између истока и запада, а на сваком мосту дувају врло снажни ветрови. Ми смо производ тих ветрова и ми смо ветрови сами по себи. Због тога имамо такву врсту енергије, ми можемо лудачки да волимо, можемо да мрзимо, да удемо осетљиви, можемо да никада не заборавимо… све те ствари су наше одлике и за мене то су елементи са којима радим у свом раду", рекла је Марина покушавајући да приближи публици шта за њу представља њено поријекло и како оно утиче на њено стваралаштво.

Публика је, седећи на земљи испред музеја, помно слушала ријечи прослављене умјетнице. На крају, као поклон, Марина Абрамовић је "спојила све присутне" тражећи да незнанци једни другима ставе руку на раме и Београду поклонила седам минута потпуне тишине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.