Марија Драгнић, књижевница за “Глас Српске”: Поезија је древна бежична мрежа

Казала је то у разговору за “Глас Српске” књижевница Марија Драгнић говорећи о поезији након гостовања на програму “Поезију ће сви читати” који је одржан у оквиру фестивала књижевности “Императив”, у Банском двору у Бањалуци.

- Ствари могу бити лоше, ми смо често лоши, горди, превише се идентификујемо и са побједама и са поразима, а заборављамо да ништа не припада само нама, да све пролази кроз шаке, осим ако нису згрчене, онда кроз њих не пролази ништа - то је супротно од поезије, то је смрт. Поезија је жива сила. Поезија је и лудило и свијест о томе, прихватање и отпуштање и једног и другог у један већи ток, ток живота - додала је она.

ГЛАС: Пишете о слободи о којој се машта и за коју се бори. Боримо ли се за слободу довољно у свијету ван стихова?

ДРАГНИЋ: Једном сам рекла да је поезија тотални ангажман, бави се човјеком и свијетом из полазишних тачака које су непоколебљиве у смислу своје истинске и дубоке заинтересованости, потребе за разумијевањем и осјећања да ти је стало. Процес “ослобођења” траје читавог живота човјековог и нема он другог избора на свијету него да у њега уђе, и у њему траје, и да га никад не заврши. У нама самима има пуно побједника, дисидената, противника. Можемо само да се надамо за све борце у сопственом бићу који опстану да су бољи од оних поражених. Како год нам се чинило, сигурна сам да је сваки човјек борац за своју слободу, за своју личност и да морамо то имати на уму да бисмо разумјели једни друге и живјели у овом свијету готово константне борбе. Да волим да будем и у шта сигурна, не бих писала поезију.

ГЛАС: Често дијелите поезију на друштвеним мрежама. Колико су друштвене мреже допринијеле да се чује пјеснички глас ?

ДРАГНИЋ: Чини ми се да се диже превелика фама у вези са том причом и траже неке узрочно-посљедичне везе које поезију суштински не занимају. Обично сам активнија на друштвеним мрежама кад ми се неко свиђа па се “правим важна”. И друга ствар која је везана за посљедице васпитања - замишљам како кад добијем или имам нешто треба то и да подијелим. Такође, дијелим поезију на друштвеним мрежама слободно јер цијеним да не могу угрозити ни поезију ни било кога својим пјесмама онлајн, ни било гдје другдје. Ако је нека иоле добра до неког ће доћи, ако није само ће пропасти и то је то. Никакав интернет неће то промијенити. Поезија је свакако једна древна бежична мрежа.

ГЛАС: Знамо да су многе списатељице кроз историју запостављене. Има ли данас напретка у односу на раније?

ДРАГНИЋ: Сви знамо да је жена најмоћније биће на свијету. Сви који имају мајку или су мајку изгубили, сестру, пријатељицу, љубавницу, супругу, непријатељицу, знају колику жена моћ има да живот да, обогати, подржи или уништи. Често кажем да ме чувају анђели, често ми одговоре да чувам себе, али знам да ме је сачувало и неколико жена различитих генерација својом невјероватном љубављу, памећу, мудрошћу и неопходном окрутношћу. Кад жене крену у неко поље која је шанса да га не освоје? Наравно да има напретка. Погледајте само регионалну пјесничку панораму: какво врцаво сазвежђе поетеса.

ГЛАС: Члан сте оснивачког и уредничког тима издавачке куће “Раштан”. Колико је изазовно данас основати издавачку кућу?

ДРАГНИЋ: Изазовно је. Немамо ми праву “инфраструктуру” која поспјешује стваралаштво у било ком смислу: од њиве до штампарије, а тек је јасно колико је нашим друштвима стало до културе кад погледамо системску подршку и финансије које за исту (не)издвајамо. Кад имаш аутопут сједнеш у кола и возиш, а код нас правиш пут пред собом и још склањаш камење које пада на сваком кораку. Али ентузијазам не јењава. Вјерујем у стварање сваке врсте, од прављења хљеба до печења пјесме, а тек у дијељење истог. Вјерујем да добре намјере, рад и вјера морају донијети и резултат.

ГЛАС: Уредник сте онлајн часописа за поезију “Енклава”, каква је читаност и шта је оно што публици највише одговара?

ДРАГНИЋ: Читаност тог часописа је сјајно велика, сваки пут ме обрадује кад погледам статистику која каже да се много чита свугдје у региону. Мислим да читалачка публика воли тај часопис јер им нуди једну врсту поезије: добру, добру у својој бескомпромисности. Драго ми је што сам дио екипе која с толиким ентузијазмом дијели стихове аутора из региона и свијета. Тај часопис ради на љубав.

ГЛАС: Учествовали сте на фестивалу “Императив”. Колико су овакви фестивали битни за младе ствараоце и генерално за књижевност?

ДРАГНИЋ: Волим фестивале и мени су се испоставили као битни у смислу упознавања нових људи и њихове поезије. Дружимо се, читамо, нешто сазнамо. Ово је пети “Императив”, а знамо каква је борба стварати нешто у култури на нашим просторима, па честитам екипи и желим им да још дуго трају и праве мјесто сусрета за причање прича и “пјевање” пјесама. Схватићемо једном да то чини велики дио онога што зовемо живот и дух и садржај.

ГЛАС: Припремате ли нешто ново, неку нову збирку поезије ?

ДРАГНИЋ: Нова збирка поезије “Трећа неуништива ствар” је изашла из штампе.

Препоруке

ГЛАС: Шта волите да читате и шта бисте препоручили нашим читаоцима?

ДРАГНИЋ: Рецимо књигу “Реци ватра” Селме Асотић која је објављена ове године у сарадњи “Раштан” издаваштва и сарајевског “Buybook”. Сљедеће ми пада на ум да препоручим Јовану Бојовић, а кад њу поменем сјетим се вазда и поезије Тање Ступар Трифуновић. Ето, три ватрене пјесникиње, читајте да будете чисти као пепео. Волим да се враћам њујоршким пјесникињама Кејт Марвин, Ани Московакис и Доротеји Лески. Од многих пале су ми оне на ум због те поетике која у свом мраку врца искрама духа, као што је случај са пјесмама претходно поменутих ауторки.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.