Љубивоје Ршумовић, књижевник: Децу треба заинтересовати лепом мишљу

Казао је то у интервјуу за "Глас Српске" велики књижевник за дјецу Љубивоје Ршумовић.

* ГЛАС: Познати сте као дјечији пјесник. Сматрате ли да Вам је на тај начин помало учињена неправда том квалификацијом, јер до одраслих не допире оно што бисте хтјели за њих написати?

РШУМОВИЋ: Више ми је жао што је Мика Антић остао познат као аутор "Плавог чуперка", што је мој Ужичанин Славко Вукосављевић остао као песник поеме "Кадињача", итд. Славко, који има феноменалну лирику, Мика Антић, који има књигу "Мит о птици", која је филозофска, чак бих га ја упоредио са "Лучом микрокозмом", ако би ми Црногорци опростили. То што сам ја песник за децу, мени је нека врста комплимента. Ја пишем и за одрасле. Завршио сам за једног издавача из Србије, који жели да објави моја сабрана дела, завршио сам 40 рукописа - 20 за децу, 20 за одрасле. Значи подједнако пишем и за децу и за одрасле, мада ја те поделе не волим. Рецимо књига "Планирање прошлости", прво сам је ставио међу дечије књиге, јер је изашла у "Лагуни", која сад објављује моје дечије прозне књиге, међутим кад сам поново почео да читам ту књигу, видим да она у ствари није за децу. Купују је људи деци, па је онда они читају, па објашњавају деци. Таквима који се жале понекад, "па знате није то за децу, кад им ми објаснимо, њима постане јасно" кажем да деца не морају све да разумеју одмах. Децу треба заинтересовати лепом реченицом, лепим језиком, лепом неком мишљу заинтересовати да прочитају.

* ГЛАС: Колико се одрасли труде да их заинтересују, јер знамо да ни они сами нису поборници читања колико би требало?

РШУМОВИЋ: Ради се о једном друштвеном културолошком проблему који има много већу ширину него што ми можемо сада у пола сата да објаснимо. Дете мора у детињству да се фасцинира књигом да би за цео живот остало читалац.

* ГЛАС: Да ли је било лакше заинтересовати дјецу за књигу у оно патријархално вријеме којем сте и Ви припадали?

РШУМОВИЋ: Наравно. Било је лакше зато што није било ових електронских чуда, ових дрангулија, шарених лажа, звона и прапораца, како то Доситеј Обрадовић каже. У то време ми смо слушали деду Стевана који је свирао и певао уз гусле, али је имао певанију Змаја Јове коју нам је прво он читао па смо је после ми читали. И тако смо се фасцинирали књигом, а онда, наравно, учитељица која долази из Београда у Љубиш, из престонице у једно место без пута, струје, воде, Богу иза леђа. И она с нама спрема Бранка Ћопића, једну поему "Деда, унук и петогодишњи план". Та поема, Ћопићеве риме, то је све нас, а мене посебно, заинтересовало толико да сам ја почео да пишем, узимао сам Ћопићеве риме, а онда сам писао своје песме с његовим римама.

* ГЛАС: Тада нисте ни слутили да ћете добити и књижевну награду с његовим именом.

РШУМОВИЋ: Ја сам Бранку рекао једном, на Коларцу, имали смо неко сатирично књижевно вече: "Бранко, морам да ти признам и да ти се извиним, ја сам кад сам био дете крао твоје риме, а ја писао оно друго, а он, наравно, какав је био шерет, каже: "Добро си ти испао на кога си се угледао!"

* ГЛАС: Значи учитељица је била заслужна за прве објављене пјесме.

РШУМОВИЋ: Да, учитељица. То што је она видела, то су биле оне дечије, помало безобразне песмице које ми један другоме пишемо. Али она је рекла: "Љубивоје, живиш на најлепшој планини у Југославији. Хоћу да ми до сутра напишеш једну песму о Златибору!" И тако сам ја почео да пишем озбиљну поезију.

* ГЛАС: У Приједору сте поводом Књижевних сусрета, били сте учесник, у жирију, сад и награђени за животно дјело. Какво је Ваше мишљење о наградама. Знамо да сте их имали много и домаћих и иностраних.

РШУМОВИЋ: Између ријечи награда и нагрда само је једно мало слово А. Награда је и велика обавеза, треба оправдати награду. Треба издржати суревњивост, завист, љубомору колега што је можда теже чак него ово. Колико сам ја крив за ту награду, толико је крив и жири који ми ју је доделио, ако неко мисли да је ја не заслужујем. Дакле, кривица није само моја. Али та завист која постоји, нажалост, људи смо. То је та негативна страна награда уопште.

Љубиш

* ГЛАС: Увијек сте писали приступачним језиком. Успјели сте да неке озбиљне животне истине допру до дјеце на једноставан начин.

РШУМОВИЋ: То је заслуга народа с којим сам ја живео, на Златибору, у Љубишу. Људи који, кад су ћутали, онда су ћутали стваралачки. Они су мудро ћутали, а кад су проговорили, онда су мудро проговорили такође. Тако да сам се ја у ствари учио језику поред народне епске песме, коју сам слушао уз гусле, поред Змаја Јове, кога сам већ читао, учио сам од свога оца који је имао ту способност да је нама, деци, када је хтео да нешто упамтимо, да нешто озбиљно схватимо, то стављао у народну пословицу. Све сам то ја ставио у своје књиге.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.