Композитор Стеван Христић рођен на данашњи дан: Српску културу приближио свијету

Педагог и музички писац, чије су ноте и музика створили музички живот једне земље, стваралац раскошног талента био је један од оснивача београдске Музичке академије, Савеза композитора Србије, први предсједник СКОЈ-а, а више од деценије је управљао Опером и Балетом Народног позоришта.

Његов таленат почео се развијати у Београду, док је учио код славног Мокрањца. Међутим, звук музике даље га је водио до чувеног Лајпцишког конзерваторијума, који му је створио јаке професионалне темеље. Потом је млади умјетник кренуо пут европских метропола Москве, Париза и Рима. Нова сазнања која је стицао у источним и западним културама доносио је свом Београду и повезивао са звуцима родне земље. Тако су настајале ноте  које су шириле звуке традиционалне и свјетске музике којој се публика дивила. Када је 1907. године створио комад са пјевањем под називом “Чучук Стана”  позоришта су му отворила врата и дуго ће стајати на даскама које живот значе.

Послије Првог свјетског рата, инспирисан једном од драма из “Дубровачке трилогије” Ива Војновића написао је прву и једину оперу “Сутон”. Између два свјетска рата био је на челу Београдске опере. Долазак Руса у Београд, након револуције, судбински је повезао Стевана Христића са Ксенијом Роговском која му је постала супруга. Роговска је била сопран, првакиња у Србији и чланица Руске опере у Паризу. Занимљиво је да је велика дворана Коларчеве задужбине свечано отворена 1932. године, концертом Београдске филхармоније којом је дириговао Стеван Христић, а солиста је била Ксенија Роговска. Писање свог најславнијег дјела, музике за балет, “Охридска легенда”  започео је 1928. године, а за то га је инспирисало Мокрањчевих “Десет руковети”, односно пјесме “Биљана платно белеше” и “Пушчи ме”. 

Захваљујући Христићу на позоришним даскама оживљена је легенда љубави између Биљане и Марка у селу код Охрида. Пред публиком је представљена берба шљива у воћњаку,  богато сеоско домаћинство, те игра момака и дјевојака уз музику слијепог фрулаша. Легенда на основу које се сматра да је настала пјесма “Биљана платно белеше” прославила је Мокрањца и Христића. Балет је први пут изведен у Народном позоришту у Београду 29. новембра 1947.

Пред премијеру Христић је казао “Гледао сам, пре свега, да ово дело напишем да буде приступачно и јасно. Да га разуме шира публика, да на њу што снажније делује, а да његова техничка обрада задовољи оних десет - петнаест стручњака што ће бити тамо”.

Претходно је 1933. изведен само први чин “Охридске легенде”. Христић је накнадно, док је боравио у Москви, компоновао додатне, нове дијелове балета.  То је био пролог, сцена Биљане и Марка из првог чина, који је тако допуњен изведен у Москви у музичком позоришту “К.С. Станиславски и В.Ј. Немирович-Даченко” 1958. године. 

Либрето је стварао на грађи бајке и легенде која говори о времену робовања под Турцима, а музика и оригинална кореографија се ослањају на фолклорне елементе са подручја Сјеверне Македоније. Христићев балет је доживио огроман успјех на  бројним гостовањима у Единбургу, Атини, Висбадену и Салцбургу.

Иза себе је оставио многа значајна дјела, а успјехе је низао у Женеви, Цириху, Бечу, Каиру и другим метрополама.

 “Васкрсење”

“Васкрсење” најпознатије дјело из области духовне музике, тзв. ораторијум прво је такво дјело у српској музици. Христић га је написао 1912. године. Предвиђен је за симфонијски оркестар, мјешовити хор и четири соло гласа. Сачињен је из два посебна дјела “Весница са Гроба” и “Христос међу ученицима”. Компонован је на комбинацији италијанске оперске традиције касног 19. вијека и руске националне опере, са елементима који су карактеристични за Христића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.